Дело

326 Д Е 1 0 више него сви другп за столом. Најзад му се нрохте чаша арак-пунча, сваки је пио то у Воксолу. — Момче, један арак-пунч! Ова чаша арак-пунча узрок је целом овом роману. А што неби била ц чаша пунча, као и све друго што би могло битиУ Нијели чаша нитропрусидне киселине бнла узрок, што је лепа Роземунда оставила овај свет? Зар нпје чаша вина узрок смрти Алексапдра Великога, или бар не тврди ли то Ђг. 1;етргГеге? Тако је ето ова чаша арак-пунча имала утпцаја на све главнпје характере у овом „роману без јунака“, који ми сад пзводимо. Она је утпцала па њихов живот, п ако мпогн од њпх нису ни капи из ње окусилп. Девојке нису пиле пунча. Озберн га није волео, и последица је тога бпла: да је Јосиф, тај дебелп доигтапЛ, попио цело стакло. А од тог нсппјања целога стаклета била је иоследица нека њубазност, којој су се у почетку чуднли, а после је већ постала несносном. Он је и зборио и смејао се сам толнко гласно, да се већ свет почео купитп око сеннце, што је веома бацпло у неприлпку оно троје с њим, ни у чему кривих. Кад отпоче песму (онако впсоко п пискаво, како загрејани само чпне) он премамп гомнлу, што се бнла окуппла око свнрача, под иозлаћеним пектуинкулом, ц добп од својпх слушалаца силан аплауз. — Браво, дебељко! стаде впкатп један. — Фора, Даннел Ламбер! дерао се другп! — Ала је мустра за по конопцу — подвпкивао је трећи шаљнвчпна, што девојке баци у велику неприлику, а Ђорђа Озберна силно стаде једптн. — За Бога Џое, устајмо п хајде да пдемо — иовика Ђорђе, а девојке устадоше. — Стој, најдражија, моје мало, мало, мало маче — стаде впкати Џое, а као охоли лав, па обгрли Ревеку око паса. Она скочи, али се не< могаде ослободпти. Околпна удвостручи смејање. Он наставп пити. удваратп се и певати, и машућп чашом н очпма љубазно позивати све слушаоце, или поједине од њих, да дођу на чашу пунча. Таман Озберн хтеде треснути једнога господнна у поврнутим чизмама, којн пође да се корнсти позивањем Јосифовпм, те бн се тако иаправила страшна гужва, кад сва добра срећа нанесе једнога џентлмена, по пмену Добена, који се туда шетао, који прптрча сеницп, те говорећн: „назад, будале!“ разјурп гомилу, која убрзо стуче испред његовога тророга шешира н оштра погледа а он уђе уиутра веома узбуђен. — 0 Боже! Та, где си био до сад, Добене? — рече Озберн, па дочепа бели кашмирскп шал из руку своЈега пријатеља н увп Амалију. Помозп нам, Бога ти; постарај се за овога, а ја ћу одвести девојие до кола. Џое хтеде устати да интерФерпше, али га Ђорђе Озберн једнпм махом прста посади опет на његово место, те тако поручник могаде на