Дело

ТРЖГШТЕ ЉУДСКИХ таштина 327 мнру одвести девојке. Док су се они измидалн, слао пм је Џое пољупце са врха својн прстију п уз штуиање пм довнкпвао: „Срећан пут! Срећан пут!“ После дохвати за руку капетана Добена н, плачући толико да бн и камен спњп од тога просузио, стадс поверавати овому офицпру тајну своје љубави. Он обожава ту девојку, која тек што оде, зна да је до дна душе уцвелио евојим понашањем, алн ће се одма сутра венчати са њом у цркви Св. Ђорђа, у Хановер Скверу. Море, пробудиће и самога архи епископа Кентрбериског.а у Јембету. Хоће, тако му Зевса, пробудитп га, дићи из постеље, само да буде готов. Употребившп све то капетап Добен га наговорп: да одмах оду одатле, н да се пожуре Лембег-палати; а кад се једном дочепао капије, одведе га подако до једнога Фијакера, утовари, н одведе здраво и мирно у њетов стан. Ђорђе Озберн одведе девојке кући у потпупом реду; а кад се за њпм врата затворише, п оп пролажаше кроз Расе.1 својо.ј кући, тако се насмејао, да се стражар запренасти. Амалија погледа веома тужпо своју пријатељицу, кад се стадоше уза степенпце пети, под.убн је и оде у кревет без п једне речн више. — Сутра ће се зацело изјаснитн — мислила је Ревека. — Четирп мп је пута рекао: срце моје, а за руку ме стезао пред Амалпјом. Сутра ће се зацело пзјаснпти. Тако је п Амалпја мислила, и могао бих се опкладитп, да је већ мислила, какву ће хаљину обући, као младожењина сестра, п како ће дар спремптн својој малој, нежној снасп, па о церемопијама, у којима ће она играти главну улогу п т. д. и т. д. 0, девојке, о луде будале! Како лп слабо познајете: шта може да учпни арак-пунч ! Шта је арак у пунчу, у вече, а шта сутра дан у главп! Ја, као човек, могу о том да речем нешто. Нема мамурлука равна оному, који долази са воксолских вечери. П ако .је прошло двадесет година, мени су још живе у памети последнце од две чаше пунча! Две винске чаше! Тако ми части, само две ! А Јосиф је Седле, са болесном јетром још. нскапио скоро кварту1) те ужасне течности. Другога дана, за који је Ревека мислнла: да ће осванути са њеном срећом, стењао је Седле у таквнм мукама, које иеро не уме да оппше. Још се није зпало за содпу воду. Тадањи су се јадни џентлемени лечили од мамурлука — ко би рекао! — слабим пивом. Ђорђе Озберн затече екс-колектора пз Боглн Уолаха како хуче на софи, у његову стану, а пред њим ово благо ппће. Оба ОФИцира пошто погледаше у опрућенога Баховога поклоника, а затпм један у другога, пзменише неколнко не толпко сажаљивих колико посмешних гримаса. II сам Седлејев слуга, онако достојапствен п непрекорап млађи, мучаљив и озбиљан као какав редитељ при саранн, једва је могао одржати ове своје особипе, кад погледа у својега патника господина. те ће рећи поверљиво Озберну, док се ова.ј 1) Литар ц 14. с. л. Превод.