Дело

828 Д Е Л 0 нсо уз степенице: - Ноћас је г. Седде био необично бујан. Хтео је да бпје Фнјакернста. Г. капетан га је норао изнетп на рукама, као мал.о дете. Док је то г. Браш гонорио, ирелетао је лаки осмејак преко његонога лнца. Али је већ опет све било по старом, кад оиет отворп врата од салона и пријави: — Г. Хозбен. — Како, како, Седле? — отпоче овај шалџија, пошто промотри своју жртву. — Како тн кошчнце? Ево доле једнога Фијакериста са модрим оком, и увијеном главом. Вели да ће те тужити суду. — Шта велнш У суду. — упита ббно Ссдле. — Што сп га прошле ноћн тукао; зар пије, ДобенеР Како вп. господнне мој, замахујете, као Молнне. Стражар вели: да још ннје видео да човек човека тако хптро свали. Питај Добена. — Ви сте се прилично аонели са кочпјашем, п опет сте се ваљапо ноказали у борбн — рече капетан Добен. — А онога у белом капуту, у Воксолу! Ух, Џое. али сн га треснуо, а оне девојке, ух ала су впкале! Зевса мп, сер, баш-ми је срце играло од радости. Мпслио сам да у вас цивилаша и нема срца. Бога мп, не бнх вам смео изаћи на мегдан, кад тн бациш коју више у кљун, Џое — А, кад ме мало наљуте, ја сам, мислим, веома страшан — рече Џое са соФе уз тако жалосну и смешну мину, да капетана ни сва пре* терана његова учтивост не може задржаги, те н он и Озберн прснуше у грохотан смех. Без икаквог мнлосрђа огпоче се Озберн користити овом прпликом. ЈосиФа је сматрао за млакоњу. Размишљао је о могућем браку између Џоја н Ревеке, п ни мало му се нпје свидело, да члан породине, у коју намерава ућн он, Озберн. поручннк — ог батаљона, узме неарилику, неку савршено непознату, неку пробнсвет - гувернанту, па ће му рећи: — Шга, зар ти некога оборио! 0, јадан не био; та ниси могао на ногама стајати. Свако ти се жпви смејао у Гардему, и ако си ти сам плакао. Ти си се само дерао, Џое, зар се не сећаш да сн певао н пеку песму? — Коју? — упита Јосиф — Некакву сентименталну, у којој се спомпње Роза, Ревека, како ли оно бејаше име оној Амалиној другарицп, твојему најдражему малому, малому, малому мачету? Овај немнлостпви младпћ шчепа за руку капетана Добена н стаде га онако сецатп као што је Јосиф са Ревеком чинпо, норед све узалудне молбе канетанове, да га остави на миру. — А што да га штедим ? — рече Озберн својему другару на његов укор, кад су већ изишли из собе болеснпкове, код којега остаде Др. Голоп. — Но ком се праву та будала могао направити некн газда, и иравити нас будалама у Воксолу. Ко је та тек што свршена ученица, која му прижељкује очима и удвара му се? Зар није н без ње породица