Дело

ТГЖИШТЕ ЉУДСКНХ ТАШТЈША 329 већ доста пезнатна. Није лоша нн гувернанта, али бих ја хтео да мп шурњаја буде ледп. Истнна, ја сам лнбералних принцнпа, алп имам и својега поноса. н знам свој положај; она нека чува свој. Укротићу ја тога уображеног набоба, н пећу му датп да посгане већа будала, него што је. Ето зато сам му отварао очи, док му опа није намакла игграш у за врат. — Ти ћеш то боље уметп — рече Добен, доста сумњиво. — Увек сп бпо Торпјевац, и породпца ти је од пајсгаријих у Енглеској. Алн — Хајдмо до девојака, па се ти сам удварај Мпс Шарповој — пре кпде Озберн својега прпјатеља. Али капетан Добен не хтеде пратптп Озберна при његовој редовној носети у Расел Скверу. Идући од Холберна ннз Саутемптон Рау насмеја се Ђорђе кадвиде две главе иа прозорима два разна ката у Седлејевој кућн. И запста, Мнс Амалпја је гледала са салонског нрозора на балкону ираво према кућп Озберновој. вребајућн самога поручника, а Мнс Шарпова из малене своје спаваће собе на другом спрату пазнлаје: кад ће се иојавити крупна слика г. ЈоснФа Седлеа — Сестра Ана стражари па кули, али јој пнко не иде — рече Ђорђе Амалији, па стаде уз смех и најгрубљу шалу оннснвати Амалнји беднп положај њенога брата. — Баш је од вас то сурово, Ђорђе, да се смејете — рећи ће му она погледајућн доста уцвељено. Али се Ђорђе само смејао њеном сажаљењу, сматрајућн једнако целу ствар као врло занпмљиву, и кад Мпс Шарпова сиђе, псмевао је веома живахно утицај њеппх дражи на дебелога капуташа. — Мпс Шарпова — рећи ће — да сте га само впделп јутрос, какоје усвојемшлоФроку хукао п како се грчпо на софн! Да сте га само видели, како показује језпк Голопу. апотекару! — Кога то? — рече Мнс Ревека. — Кога? Кога ? Разуме се, капетана Добена, премакојем смо сипоћ. узгред будн речепо били врло пажљпвп. — Мн смо према њему били баш врло нељубазнн. Ја, ја сам просто била и заборавила на нега — рече Ема, па поцрвене. — Та ви до душе и јесте — повика Озберн опет кроза смех. Не може се све о Добену мпслити. Може ли, Мпс Шарпова? — Сем о оном кад је просуо вино о ручку — рече Ревека охоло н нестрпљнво; — за све време док је ту бно. ннсам га нп погледала. — Лепо, Мис Шарпова, ја ћу то да му кажем — рече Озберн. Док је он то говорио у Ревеке се стварао осећај неповерења и мржње нрема овом младом ОФнциру, што оп инје нп сањао да је својим говором нзазвао.