Дело

с ОДЛО.ЛГЛК ИЗ „ЕПОПЕЛ НА ЗАБРАВЕНИтћ “ од Ивана Вазова За, манастир тесни душа ми не хаје... К‘ада човек дође ту да се покаје, ( ве нек заборави, свему нек одоли, ()д саблазнп бежи и мир нек заволи. И моја ми савест говори овако: < )ва црна раса. што носим једнако. Оа небом ме горе помирнла није. И глас мој у цркви када се извије, Да отпевам Богу — да сам ближе рају Мислим, да он слуша оне што рндају ^ долини плача. — живот пун горчине И молитва моја к’о дим се расплине, И Господ је срдит, главом одмахује, Моју херувику не ће нн да чује. Мислим, да. пут прави, који води рају, Ту у лганастиру слабо њега знају; Да се из Келија тешко лхоже наћи; Да је баш из бурног света лгаого краћи; Да баш сузе чисте, да плач удовица, Да зној Л1ученичкн са тежачког лица, Да искрене речи, да праведно дело, Да светињу правду, псказану смело, Да мишицу братску без злобе у души, Дедо XVII 24