Дело

384 д е л о друге чињенице нијесу ипак допуштале државнику, какав је био Бизмарк. да не буде и сувише опрезан. По уговору 7. октобра Г879. гзд.. Аустро-Угарска би морала да прискочи V помоћ ГБемачкој, кад би се у њемачкофранцуеки рат уплела Руснја. И послије посјете италијанског краља у Беч, је ли Аустро-Угарска могла да буде обезбијеђена на својој западној граници, па да на источној границп концентрише сву своју војск)^ ; претпоставив, да је АустроУгарска и могла да повјерује италијанркој влади, је ли се могла надатн, да ће ова влада бити толико снажна, да угушн сваки предентистични покрет у Италији, који би могао да се појавп прн европском заплету? Према томе је јасно, да је Бизмарк у Италији гледао велику препријеку, а можда и погибао. Ово се исто може казати и о држању Италије у самом њемачко-Француском рату. Бизмарк се, можда, није бојао, да би увријеђена Италија углавила савез са Француском против ГБемачке. Али се веома лако могло догодити, да Француска, само да ГГталпја буде неутрална. попустп њешто и да ГГталији даде барем и најмање, само да ублажи њезин уврпјеђени понос. Неутралност Италије значило бн за Француску, да сву своју силу може да употребп против њемачког непријатеља. ГБемачка не би могла да побјеђује одма, па да тијем препрпјечи општи европскп рат. Д сваком заплету, или да њемачко-францускн рат изазове Аустро-Угарску н Руеију, или да се ограничи на прости двобој, велики је канцелар хтио, да држање Италије буде таково, како не бп сметало евентуалном раду ГБемачке и њезиног савезника. У ондашњијем приликама Бизмарк и није тражио впше од Италије. Да тај конфликт и не би букнуо, велики је канцелар хтио, да за будућност привуче Италију у савез средшнњијех држава па да таквом снагом одстранп за много година погибао европског рата. До овог смјера не би био дошао, да је мефутијем Француска успјела да предобије Италију бпло којнјем средством.