Дело

ЈУНАК НАШПХ ДАНА 403 — А за што ? — упита Ранко. — Обвеза, пријатељу!... Обвезао сам се на то мајци Србији кад ме је узела за свога питомца! — Па лепо ти стоји униФорма! — рече Здравко. — Врло лепо! — рече он иронично. — Још ми лепше Доликује кад кажем: разумем! — Збиља, то је врло незгодно! — рече Ранко. — Како да није! Нека је само по рангу старији од тебе. мораш бити безусловно млађи! Од пре три дана ломи се ова ствар. — За то тебе нема у редакцијп! А ја се чудим! — Море, каква редакција! Мувао сам се као ђаво по министарствима. — Збиља, Срето — рече Малиша — ти сад, по закону не смеш ни писати? Та могу писати. само сад не смем јавно. Све што бих хтео дати јавности, под својим потписом, морам најпре иоднети министру на одобрење. — Таман! — рече Здравко. — Такав му је ред! Иначе ми ваља отпасати сабљу па у затвор. У војсци нема шале! — Жао ми је, али, кад су такве околности, онда. драги мој докторе, треба да се причуваш! — рече Ранко искрено. Обвеза је обвеза! Кад си је дао треба п да је извршиш. — Морам! — И да не мораш — треба! Дужноет је сваког човека да своју реч одржи! — Он ће нам ипак по некад дати какав рукоиис? рече Малиша. — Ја се не одричем; разуме ее да ћу дати! Истина, сад сам у послу. радим једну ствар за конкурс, али, ја вазда имам кад да и за нашег „Работника^ што год урадим! — То је лепо : какав подлистак, коју различност па доста. —- Тога ће бити увек!