Дело

ЈУНАК НЛШИХ ДАНА 405 — Разуме се! — рече Ранко. — Као год, што у нашим књижевним листовима видимо напоредо једног Ига и Фељеа, једног Гогоља и Мавра Јокаја — тако и у библиотекама наших људи, који читају, видимо то исто! Он рачуна: књига је, па била то песмарица што је издао Вук или песмарица што је спевао чича Јеремија! — Добро би било што год о томе писати у листу! рече Здравко. —Ето ти теме, докторе! — рече Ранко. — Врло добро! Ти знаш да смо и пре о томе говорили! У осталом, ја сам већ нешто и писао у том смислу. Оно није било довољно. Треба ту загрмити свом снагом! — И ја тако мислим! — Онда: остаје тако? — Остаје! Разговор скрете на друге ствари. У по дне разиђоше се, а доктор оста да руча. Нареди те му донеше да једе па се задовољно наклопи на јело. — Тако, дечице моја, тако ћу ја вас! Ова лепа хаљиница -— и ту се прихвати униФорме — штити ме довољно од вас; бићу вам врло близу, а опет тако далеко! Међу тим, сад сам се бацио на поље науке: хоћу да пишем „о народној медицини код Срба.“ Ту ћу се бацити на стари занат. Славни су људи ови наши што купе народно благо!... Узмеш лепо, препишеш, па — мир Бог! Ето ми Милићевића „Живот Срба сељака,“ па Врчевића, па Хрвати имају Вукића!... Дивота! Док приберем све оно што су они прикупили, препишем, напишем предговор — читава књига! Ем лако, ем слава ем паре!... Љуљушкао се тим сновима и испијао чашицу по чашицу. У том уђе келнер што га послужује. — Господине докторе, тражи вас један човек. — Па ручам, брате! — Донео је једно писмо за вас. — Писмо? Кажи му нек' уђе.