Дело

406 Д Е .4 0 Келнер изиде и за мало врати се с једним прилично одевеним човеком. Сретен одмах познаде слугу г-ђе Станићке. — Писмо од г-ђе? Да, господин докторе. Тражио сам вас код куће, па ми- рекоше да се овде храните — рече он пружајући му писмо које је мирисало на љубичицу. Он отвори и прочита: .,Г. Докторе, Ако Вам није с неруке, и ако имате кад — ја бих Вас замолила да ме изволите посетити данас у 3 сахата ио подне. С особитим поштовањем. Станићка. “ — Добро — рече момку — кажите г-ђи да ћу доћи! Момак изиде. Он прочита писмо још једанпут, па се насмеја. Баш опет хоће да ме жени! Што та жена има страст да жени и удаје, то нема више! И сад му изиде пред очи слика његовог скорашњег покушаја да се жени... Беше ту непријатних ствари, толико непријатних да се осети готово нелагодан од њих. Стојшић, његова жена, Даница!... Још стојаше пред њим њена слика, бледа, поражена, распламћена кад је он затражио 1500 дуката... Није му, истина, ^зечи рекла; али су тако речито говориле оне изразите очи њене, речитнје од најгромовитије беседе. Он и сад виде како га презриво гледе, и сад осећаше неку зиму како му кроз саму срж пролази... — До ђавола! — рече. — Па тек нисам је могао онако узети! Мени треба, ја хоћу да живим! Ја сам учио, радио, па, Бога ми, и истрошио оно што сам имао — право је да ми се све то плати! Она хоће да буде госпођа, па и ја хоћу да будем господин; а да би то могли обоје бити треба новаца! . . . Од голе љубави нема никакве користи! Нека је највећа љубав међу нама -— гладан стомак ће је г разорити!...