Дело

ЈУНАК НАШНХ ДАНА 407 Али је осећао како га тишти то, јер је волео Даницу. И да је она била само мало друкчија, да га онако на једанпут није презрела — он би се, можда и иоред свега рачуна. свог, оженио њоме. Е, али она му окрете леђа. У њеним очима виде он колика је погрешка што је учини. То тако беше раскинуто да се впше не могаше никако накалемити, исто као огледало кад се разбије што се више не може никако слепити. И прође све. Он, истина, оста жпв и здрав; није га чак ни грозница ухватила; али је вазда осећао као да је нешто труло у грудима његовим. Ето прође више од године дана, а она никако да се избрише из срца његовог, шта више вечито је била у машти његовој; кад се осами, кад очи склопи она. му беше нераздвојни друг. Тражио је начина да је истисне. Ишао је нарочито у женска друштва, у друштва младих и лепих девојака, али оне му беху све обичне; чак имађаху и мана које он никако није могао трпети. У њихном друштву осећао је досаду и да није водио рачуна о учтивости — још би зевао!... — Јест, јест! — говорио би чешће. — Погрешка! Погрешка која се више не да поправити! То ваља преболети јер од те болести нема лека. И сад је гледао Даницу иред собом. Сравњивао је све познанице своје с њом и ни једна јој ни принети! Ману руком и рече: — Опет ме спопаде сентименталност! Па стаде лупати. Келнер уђе. — Да платим! Исплати трошак, келнер му придржа шињел те обуче, па изиде на улицу. Упути се кући да види да га ко није тражио, и да се преобуче... У три сахата тачно био је у салону г-ђе Станићке. Она га дочека веома пријатно осмешкујући се на њ као вазда. Пружи му руку да је пољуби рекавши: