Дело

ТРЖИШТЕ људских ТАШТПНА 47 .лија. непио мало колача. Можете уепут огладнети, знаш- А ти, Веко, Веко Шарпова, ево теби једне кљиге, што моја сестра... управо ја... Цонсоиов Речник, знаш. Без тога не смеш од нас отићи. Збогом сад! Терај, момче! Срећан вам пут! Ова се добра душа вратп из дубиие душе потресена. Али, гле! Тамап кочнјаш крете промоли кроз колскн нрозор Мис Шарпова своје бледо лнце и потеже Речнпком назад у башту. Џемајму као да гром ударн. Она рече: — Нх! Никад не бн... Како је дрско... Од узбуђења не доврши нн једне реченице. Кола одјурише. Велика се капија затворн. Зазвони за час играња. Нред нашнм двема девојкама се сад огвара цео свет. II тако збогом Чнзвнк Мату! II ГАЛАВА У којој се Мис Шарпова и 31пс Седлејева спремају да ступе у борбу. Кад је Мис Шарпова свршила своје јуначко дело, које у првој главн поменусмо, п кад је видела како се речник лепрша изнад калдрме у малој градини, и како најзад иада пред ноге запрепашћепе Мис Цемајме. њено лице, на којем се мало пре лепо огледала очита мржња, навуче се осмехом, који тешко да је бпо ншта пријатнији. Опа се завали у кола •са врло мало обзира, па рече: — Тако са речнпком! Хвала Вогу, кад се једном опростих Чизвнка! Мис Седлејеву је бно запрепастио онај пркос скоро тако исто као и Мие Џемајму. Нпје , тако рећп , пи једав цео минут прошао од њена растанка са школом, а шестогодишњи се утисци не могу за тако кратко време изгубити. Шта више код неких се то страшило и тај терор задржао кроз цео век. Знам једнога старога господина од шездесет и осам лета, који ми је једнога дана о доручку рекао врло узбуђепо: —Сниосам ноћас да ме шпбао д-р Реин. Те га је ноћи уображење вратило за педесет година назад. Др. Репн п његов Фиргаз за њега су тако страховитп били п у шездесет осмој, као п у тринајестој годипн живота. Само да се Др. Реин тада појавпо са својом широком бароком, та да: после трипута по двадесет и уз то још осам годнна, па да је својпм страшним гласом подвикнуо : — Дечко, доле пант... Тако тн се и Мис Седлејева чисто окаменп од толике Ревекпне иепослушности, те ће јој иосле нешто ћутања најзад рећи : — Како сп могла онако, болап РевекаУ — А што ? Ваљда ће пзаћи Мис Пинкертонова те ми нареднтн да «се вратим у ону тамницу? — рече Ревека смејућп се. — То не, алп...