Дело

48 Д Е .1 0 — Море, целу ону кућу тамо ја мрзим — продужн Ревека срдито. Да ми је да јеникадвише очпма не виднм. Желела би је видети на дну Темзе; п кад би Мнс Пинкертонова била тамо не бих ни прстом макнула да је видим; не бпх Бога ми. Ох како ли бих рада била гледати је да се копрца по оној водп тамо, са свгтм турбаном и шлепом, и оним посом савпјенпм као кљун у лађе. — Т1ут! — повика Мис Седлејева. — Шта, да ли овај црни није какав абропоша? — насмеја се Ревека. — Слободно нека се врати вала, па нека каже Мис Пинкертоновој: да је мрзим као скота. Баш бих волела да то учипи. Јога би ми душа билп, да могу некако о том и да је уверпм. Читаве две годипе мене је она само кпњида и вреДала. Са мном се поступало горе него са оном у кухињп. Нико ме пије волео. нпти ми је ико лепе речн рекао, до тп само. Само сам морала пазитн на оне мале доле, п са госпођпцама говорпти Француски толико, да ми је већ мој рођенп матерњи језик обљутавпо. Алп је жестока шала испала, што сам јој сад Француски говорила, је ли? Она не зна ни да бекне Францускп, а овамо јој гордост пе да да то призна. Мислим да се због тога језика и морадосмо најзад и растати. II тако хвала Господу на том дару! УИе 1а Ггапсе! УИе ГЕтрегеиг! УНе ВопараИе ! — Их срамота, Ревека! Како сн могла, како сп смела и помислити тако што год безбожнпчки н осветннчки? — повпка Мис Седлејева, којој је то била највећа грдња, коју је икада на уста пустила. У оно доба да ко рече: „Живео Бонапарта!“ било би у Енглеско.ј тако псто примљено као да је казао и „Живео .РуииФер!“ Мис Ревека јој на то одговори: Врло је лако могуће: да је освета безбожна, алн је она човеку у природн; а ја, Бога ми, нисам анђео. II, душа ваља, није ни била. Ваља и ово додати: штојеза овога краткога разговора (који се водпог док су кола ишла тпхо крај речне обале) Мнс Ревека рекла два пут: Хвала Богу, то је било први пут зато. што јој је Господ скинуо с врата оне, које је она толико мрзела, а други пут зато што јој је дао прилике да у неколпко забуни н доведе у неприлику своје пепрнјатеље. А оба ова разлога нису баш најпогоднија за побожну захвалност, нити сутакви, да би их могло употребнти лице чедне и помирљиве нарави. Ова се млада мпзантропкпња тужила да су сви с њом рђаво поступали; алп би ми додали: да одпста н заслужује злостављање онај, којега цео свет злоставља. Свет је овај огледало укојем сесвачпје лицеогледа. Намрштишлн се на њега, и оно ће на те мргодно погледати. Насмеј се на њега п с њим, и биће ти весео другар. Ето младежи, па нека бира. А, до душе, цела је целцата пстпна: ако је свет Ревеку п злостављао, ни она нпје учинпла нпкому никаква добра. Нпје нн очекпвати било да му двадесет п четнри девојке све баш буду онаква срца, каквога је била јунакиња сашсга романа, МнсСедлс-