Дело

ДРУШТВЕПА ХР0Н11КА 129 ваустави и самога скептика! То нам и даје повода, да о тој појави у нашем друштву, проговоримо коју реч. * * * Нпсмо мислшш нарочпто говорити о овој књизп пз простога раз.1ога, што она по садржинн својој пе спада нп у једну врсту књижевних радова, којима се друштво дан.чс занима. Она није ни спирпстнчка, и ако је њен пнсац ту убројава — праве спиритпстпчке књнге су много озбпл> није. Она, највећом горчином неког јетког гнева, сипа ватру на — природњаке, одређујућн пм месга у најнпжој СФери онога света — у паклу, у „горућем језеру“, дакле је излагање у њој по све тендепциозно, те не бп имала права ни очекивати објективну критику. Тежпном пак свога материјала спустила се и одвнше ннско, много нпже но што треба, пч да би још п могла бнтп изложена критици. Ни сада нам не би ни на ум падало да преврћемо мпстернозне листове њене, нити да и часка слободног времена трошимо на претресање посве неауторитативног садржаја њеног — да нас на то не позива ро дољубље н онај низ жалосних слпка, које је она изазвала у читалачкој публици пашој и које се сада у највећој жестини изводе у разпим друшгвеним круговима п у Београду самом и по упутрашњостп отаџбипе. Пптање о „ударању столова“ и „с°ансама“ толпко продире у наше друштво, да се на „сеанеама“ овде, у Београду, виђају чак и пека свештена лица ц како у сумрак тајанствепо сплазе ппз Кнез-Мнлогаеву улицу, идући у храм — духова пз вишпх сФера онога света! Када се у свет пушта ево већ и друго једно нздање — „Глас из васељене“ сматрамо за дужност да своје читаоце и све запнтересоване упознамо с правом вредношћу те књиге и то у најкраћим дртама само. Под врло вештом маском — развпјања побожности — ова књига уводц свога читаоца у пеке тајапствене и мрачне просторпје, да га тамо напаја — празноверицама, ономе, чему је наша религпја одлучно протпвна, а здрав разум не налази разлога. Иостављена на погрешној оспо вицп, немајући одређеног метода, књига та нзводн своје учење само на личннм опажањима ппсда, којих у главном има 4 (стр. 9.—17.) и још иеколицине (његове матере, тече и таште, стр. 11). Та се опажања никад не могу поновити онако, како се то може урадити у експернментнма егзактннх паука, којп се дакле подаци не могу нп контролисати. Тако стоји ствар с најважнијим њеннм аргументпма: они су дакле за публпку, навикнуту на истинску тачност п стварност, просто неприступачвн. Питаоци се ту упућују нросто да верују писцу, који се, да би својој речп ирибавио ауторитета, неумесно позива на речи Христове: „Благо оном који верује а видео ннје“. Сасвим је друга прилика била, у којој је Христос нзговорио ове речи, п она нема никакве сличности са овпм, што писац хоће да протури. Кад се апостол' Тома хтео уверцгп. да ли је Дело XV Ш •'