Дело

ПРИМОРСКА ОБЛ.ИЧЈА 5 ЧиМ се искрцаше на обалу. агенти журно отидоше а трећи иутник остаде на обали, норед своја два ковчега, не обзирући се на грају Факина (носаца). Он је кроз сутон посматрао мрке куле и бедеме древног розопечкога града, који се нагнуо к мору; гледао је предграђе, које се бјеласа међу вјечитим зеленилом, под брдима. што надвисују једно друго до херцеговачких планина. Све је посматрао са великом пажњом, баш као каква ухода, која не смије да слика љеко мјесто, иа хоће да запамти све потанкости његове, које ће послије из иамети снимити. А Факинска граја око љега једнако трајаше. Најпослије, парун-Нико рече гласно : — Ма, хајде што је овај човјек луд, то се види, али из кога је ђавољег дома, кад није ни наш. ни Талијан. ни Тудешак! ? Може бити да је Француз! опази парунов друг, па се примаче к странцу. скиде капу и запита га: — Мошу, ке вуле ву? Путник му окрете леђа, а то изазове вееелост осталих. — Ма баш сте ви луди, кад не видите да је човјек глух и нијем! опази њеки Факин... Видите ли, за бога, да се човјек изгубио! Иогаао је, може бити. у Дубровник, или у Котор, па се искрцао овђенак. а сад не зна ђе је! Видите ли е не може да се нађе! На то се гушће начеташе око њега и почеше покретима руку да му дају знаке, али човјеку млазну крв у блиједе образе, те измахну штапом и викну чистим розопечким акцентом: — Марш, безобразна Фукаро! -— О, о, о, учинише паруни. возари и Факини одмичући се... Ово је наш! Ко је ово, за светога Шпиридона!? Један постарији носац стојао је мирно, прислоњен уз камени стуб, за који се везују бродови. Њему путник ману штапом и даде знак да носи за њим ковчеге. Од најближе врсте розопечких кућа спушта се к мору земљина падина, пуна јама и ровина. непоуздана за грађевине зато и пуста. Од изидане обале па уз ту стрмен пење се и ломи се широк пут, дугачак, ваљда, тисућу корака. Блиједи