Дело

ДРУШТВЕНА ХРОННКА 131 која је он даровао. Тако долазе оне до непроменљивнх нстпна нрнродиних. Кад бк писац разумевао философију прнродних наука, он не би иљувао на њих — на дар самога Творца, — он не бн славнога Дарвина бацао у „горуће језеро“ пакла (од чнјих књнга сам велп, да ннје ни једне впдео), не би му онако лакомислено подметао да он учп: како је човек иостао од мајмуна н не би пнтао онако јетко: „Што се п данас не створи човек од мајмуна“? Овде би се сасвим умесно односпле па писца оне речи Хрнстове: „Оче, опростн му, јер не зна шта радп“! А како човек, ириродњак, испитује природне истнне, па које га је 'Гворац упутно, т. ј како долази до природиних закона? Одговорје ирост. Човек посматра прнроду н размишља о њој, прати појаве које му се у околини збнвају и судн о њима. Посматрање пак врши својим чулима. Што год утнче на његова чула, па се тај утисак пренесе у мозак, те се добије свест о самом утиску — то за човека п о с т о ј п, а у томе су и појаве саме. Известан низ појава утиче на иоједина чула јер је свако чуло склопљено па особнтн начин, те дакле може приматн и преносити утнске од извсснпх појава само, које ирема склопу његову, могу на њ утицати, Што око в и д и, то пе може ухо осетити, илп другим речима: оком видимо светлосне појаве али их ч у т и не можемо, звук чујемо, али га не видимо : н једно и друго постоји, јер нас о томе наша чула уверавају и т д. Број наших чула (5) ограничен је, те с тога п не можемо знатн, да ли има још каквих догађаја у пашој околини, кад нам се они не показују преко наших чула (за вид, слух, мирис, укус и пипање). II сама осетљивост наших чула је ограничена т. ј. њима не можемо опажати ни целокупност оиих појава, које би на њих утпцале, када би опа била савршено осетљива. Ухо на пр. може осећати звуке врло ниске и врло високе, али има известан „низ звукова“, који су тако нискп, да их ни најосетљивије ухо не може осетитн, као што не може ни сунише високе, више, но што пх оно највнше може осећати. Тако је и са осталим чулима: дакле је моћ њиховог опажања ограничепа. Што нам не дође ни преко једнога чула, што не нрође кроз нашу свест, т о за нас и не постоји. Ми дакле зпамо за извесне механичке, Физичке, хе ■ мијске, биолошке појаве — за друге не знамо, јер немамо искуства о њима, кад нас ни ум наш резоповање на нриродној осиовп не доводп до ј о ш н е ч е г а. То значи, да ч о в е к по оргаппзацији својој, која нпје ндеално савршена, не може ни продрети у с в е истине природпне, другнм речма, до савршенства апсолутног никада ч о в е к не може доћи, а само му се може приближитн, и то с а м о на показаип начип. Сваки д р у г и пут, дакле, не лежи у природп човечијој, није дакле истинит, јер натириродног чове.ка за данас нема нигде у свету ! Да би смо пак једну појаву тачно могли одредптп, потребно је пре свега, да посматрању приступамо чнсте свести, т. ј. без икаквих иредубеђења о оиоме, што тек желнмо испитати и сазнати. Само тако ће нам посматрање бити пскрено и природно — иначе је оно маскирано