Дело

135 ДРУШТВЕНА ХРОНИКА Међу тим, овако описнвање раја н овака особина живота на оном свету о чему ппсап, тврдп — такође је јсретично, јер је сасвим противео учењу наше религпје, која о рају има своје гледиште по св. Пнсму и по оеоме, што ,1е сам Бог о том дао људма на знање у Откровењу Јовапову . Овим је скинута п д р у г а љ у с к а с ове књиге. ■* „Добри се духови никад не баве па земљп,“ вели писац (стр. 99.). па ипак за то он одмах уверава, да су духови умрле му депе (а и други духови) увек с њим и око њега: једном му је такав дух „отимао* вишње изустаоко нодне, дакле и дању (стр 37-), другда се опет налазп крај њих и слуша шта разговарају прн ручку (стр. 1*21.ђ отац његов (дух) додазп тс му чува кућу (стр. 36.). А заборавља да му је дух казао: да п они бораве на земљи али се онда морају у неколико повињавати ириродним законима који код нас (т. ј. на земљи) владају“ (стр. 100.). II са овнм елементарним питањем он — спиритист! — није на чисто. За овај случај вавео је писад један врло подесап пример (стр. 140). Ту се прича, како духовп допустнше неком младићу да неке слнке продаје по 50 динара комад, па кад један пут он узе за једну слику 100 динара — престао је бнтп ме днјем! То му је сва казна. Јамачно га пнсац нпје хтео бацити у „горуће језеро“ пакла — као Дарвина — с тога, што би у њему познао себе, кад онако мале књпжпце нродаје по 2 дин. (I и II пзд.) и осим тога ко му дође да прнсуствује „сеанси“ треба да понесе опет 2 3 дип. да плати улазницу у — храм духова! За таке се грехове не губп ираво раја, само природњацима нема снесења — они морају горети у паклу п „вилама гртатп жар“ п т. д. Уверен већ да је од целе публпке стекао за себе неограннчене симпатиЈе (т. ј. непсцрпан нзвор доброга прпхода), он весело подвпкује, како ће још оваковпх стварп ппсатп „За то ћу се — вели — ј а побрпнути да читаоцима моје књиге и љубитељима оваквих ствари пружим и на српеком језику најнових догађаја из Енглеске, Француске, Италије, Немачке, Руснје и т. д. Само Боже Здравља!“ дакле прнмере нз далеких предела п велпх народа „чаж од пз преко мора“ Српско родољубље код непомућенпх патрпота п интереси трезвене срске књпжевпости зарад општих својпх идеала, стоструко ће хвалити Господа, ако се ова прппрема пишчева не оствари !

Ова књига иде на руку злим људима овога света. Она их одлучно убеђу.је, да „вечног проклетства нема“ (стр 89.), па тумачп још, како се д у х о в II — макар п зли — к а д з а ж е л е и х т е д н у могу покајати на оном свету па отићп онамо, где добрп духовн обптавају. Дакле човек може овде на земљп чинптп свакојака безакоња, битп најопасенјим по друштво, па чак и стрељан битп за злочина дела своја — кад му се дух одвојп од тела — лутаће по мраку можда п врло дуго, па ће се ипак на крају крајева тамо покајати и како нема вечнога проклет-