Дело

16 Д Е Л 0 Баш као да смо ми криви што је дошао, као да смо га ми звали! И сами не знате шта хоћете ! Зар је бо;ве да се без краја предомишљамо, а он да запали кућу? Кућа је већ запаљена! рече стари заклимавши главом, па узе шетати, а они отидоше. Жена узе нод руке мужа и сина. Пред кутњим уласком застадоше. — Теби лупа срце ! иита она Карла. — Ужасно ! — 'И мени ! дода Зането. — И мени ! рече она. . . . Уђимо, па причекајмо, да се смиримо! Уђоше у мрачни ходник. —- Боже мој кад помислим да и не познајем јединог дјевера, да сам одавно мислила е је мртав ! И вечерас сам га, иоменула у молитвама ! шапну Амалија. А мени га је жао ! птапну Зането... Мени све долази да плачем. Је ли баш истина, да је луд, а, тата ? Карло не одговори. Амалија додаде : -— Не чује се ! Може бити да је заспао !... Хоћемолисве троје к њему ? — Не знам ! одврати Карло и пође пред њима, уза стубе. Пред стакленим вратима оиет застадоше. Слушкиња, чујући њихове кораке, дотрча са свијећом, па им стаде давати знаке да не улазе, али су били толико збуњени, да не разабраше. Карло закуца, па отвори врата , крочи једном и остаде тако. Иаоло је сједио на канабету са прекрштеним рукама. Свијећа на клавиру догоријеваше. Пред њим на поду бјеху растворена оба ковчега, хаљине и друге ствари бјеху расоацане по канабету. Карло промрмља њепгго нејасно, држећи све једнако за Јсваку. Ба ! учини Паоло устајући с натегом... Нли напријед, или натраг ! Остарио си и ти прилично!