Дело

ПРИМОРСКА ОБЛПЧЈА 17 — Године су, брате ! рече Карло и покуша да се насмије. Они се дохватише прстима. Двадесет и једна од кад се не видјесмо ! рече Паоло, па се пропе на прсте, подбочи се, изврати главу и савп ртењачу, да се гимнастички протегне. Али се брзо исправи угледавши Амалију. — Ово је моја жена Амалија! рече Карло. Она, веома збуњена, живо се ирпмаче и добро стиште руку Паолову. — А ово је мој јединац Зането! настави Карло церемонијалним покретом руке. Дјечко бојажњиво нриступи, оборене главе, повлачећи очима. Стриц му положи једну руку на раме, а другом исправи му главу, говорећи: Гле! Ово је већ младић! Зането је већ младић! Зането хтједе да га пољуби у руку, али стриц преклони г.таву, те се пољубише и једанак оба иоцрвењеше. Муж и жена измијенише иогледе. који изражаваху велико чућење. Карло поче умивати руке „на еухо“ и започе: Е. па добро нам дошао! Ба, то већ... ТГаоло не доврши него додаде : — Па хоћете ли изволити сјести! Све троје сједоше на канабе. нанрема Паола, али истога маха Амалија скочи и изиде говорећи: — Ах, та глупа Марија, могла је бар цијелу свијећу донијети! Докле се жена не врати, њих тројица ријечи не проговорише. Она донесе двије свијеће у сребрним свијетњацима, па их стави на клавир до дјевера, а трећу угаси. Према већој светлости и снебивање постаде веће. Погледи су се летимично и бојажљиво укрштавали, само је Зането мирно посматрао стрица, са разјапљеним устима, са изразом сажаљења. Па шта ради тај младпћ? запита најпослије Паоло. Учи код Фратара, као што сте и ви њекад учили! одговори Амалија милујући еина по глави. — А учи ли добро ? Дело ХУШ 2