Дело

48 Д Е .1 0 После сваке посете Амалијпне (а она бн данула душом кад бп им већ једном дошао крај), Мис Озбернова, Мис Марија Озбернова и Мпс Вортова, гувернанта све би се зачуђепије нитале: — Шта је то могао Ђорђе пронаћн у овом створењу ? Шта је сад то ? може запитати какав чнталац критнкатер. Како је то испало да баш Амалију, која је у школн имала толико прпјатељнца, сад, чим уђе у свет, терају из њега њене нежне суполнпце. Е, прнјатељу мој , у заводу није било ни једне мушке главе, сем старога учнтеља пграња; и ваљда тп нећеш замислити : да ће девојке због њега фрчати једна на другу ? Кад је Ђорђе, лепи брат Мис Озбернових , одлазно одмах по доручку, и шест пута недељно ручао пзван своје куће, није пикакво чудо што је то мучнло занемарене сесгре. Кад је млади Болок (од Фирме Холкер, Болом и Комп. банкарн Ломбард Стрит), који се гладио за Мис Марију за последње две сезоне, ангажовао Амалију за котиљон, зар вп можете онда помислптп, да је оној првој бпло то нраво ? Па ипак она рече да јој је бнло право, као свако створење, које је без лукавства н које опрапгга. — Тако ми је мило што вам се допала наша драга Амалија — рећп ће скоро радосно она г. Болоку, кад се игра свршила. Њу ће да узме наш Ђорђе; пстина није бозна шга у ње, али је иреко мере добре наравп и безазлена; ми је у кућн сви тако волимо. Јадно девојче! Ко бн могао промернтн дубину оданости, пзражену у оном одушељеном тако! Мис Вортова, гуверпанта, п оне две аФектиране младе дево.јке тако су озбиљно и толико често пуниле главе Ђорђу Озберну с тим: како он чинн претерану жртву, како се просто, са романтичком велпкодушношћу .зацопао у Амалију, да ја ^нсто сумњам, да није и он сам уобразио: како је у целој британској војсци најбољи по характеру, и да је допустио са велпком порцнјом самонрегоревања, да га она воли. II ако је свако јутро одлазио од куће, и на ручак није долазпо по читавих шест дана, кад су његове сетре мпслиле да пм јадни брат само капље код Мпс Седлејеве, опет он није био кеарестапо код Амалнје, и ако је свет мислпо да он само пред њом клечи. Одиста десило се не једном, кад би капетан Добен потражио својега пријатеља, да мнс Озбернова, која је прилично гледала у капетана, бојажљиво слушала о његовим војничким догађајима, п распитивала га о здрављу његове драге Маме, да је она смејући се показнвала па супротну страну кварта, н рекла: — Ако тражите Ђорђа, то вам га ваља тражитн код Седлејевпх; ми га не виђамо од јутра до мрака. На такав би се одговор капетан насмејао некако неразложно уснљено, и окренуо би разговор, као човек којп познаје свет, на носледње значајне догађаје, као на : Оперу, последњу игранку код Прпнца у Керлтену, илн на време, тај благослов Божји за свако друштво.