Дело

ТРЖЦШТЕ ЉУДСКИХ ТАШТННА 49 Како је наиван овај твој удварало — рече Мис Марпја Мис Џени, кад капетан оде. — Јеси лп само видела како је подрвенео, кад му се поменуло, како је сиромах Ђорђе на својој дужностп ? — Штета је што у г. Булова нема мало његове скромпости, Марија — одговори јој старија сестра, а главу мало забаци. —■ Скромности ! Ваљда си мислила обазривостп, Џено. Та ја не тражнм да ми све уза скут седи Фридрпк Боток, као што си ти везала капетана Добена код Паркписа. — За скут\ Ха! Ха! Па како бп и могао, пграо је са Амалијом ? У стварн је било ово. Кад је оно капетан онако поцрвепео и плашљиво погледао, њему је пала на намет друга једна ствар, о којој нпје држао за умесно обавештавати младе госпођице, а то је: да је он био код куће г. Седлеа, у намери да тамо затече Ђорђа, и да Ђорђа, разуме се, тамо није било, него је само јадна Амалија тужна лица седела крај прозора, и да се, иосле ништавнога краткога разговора, усудила запитати: да ли је истина, како веле, да је Ђорђев батаљон одређен да се креће, и да ли је капетан Добен видео Ђорђа тога дана? Дотле још нпје био батаљон добно наредбе за полазак; капетан Добен тога дана нпје внђао Ђорђа. — Мора да је код својих сестара — рекао је капетан. — Далпда иде те да доведе скитача ? Захвално и љупко му пружи Амалија своју руку, и упре очп у улпцу, али Ђорђа ни с које стране. Бедпо, нежно срдашце ! Оно се само н нада и куца, и жуди и верује ! Видите, ту вема онога живота, како се он обично описује. Нема онога што ви називате необичним. Преко целога дана мпсао : хоће ли доћи ? Па лећи у постељу и опет се пробудитн. Ја мпсдим да је Ђорђе играо билијара са капетаном Каноном у Суоло Стриту у оном тренутку, кадјеАмалија питала капетана Добена за њега. Ђорђе је био врло дружеван дечко, а печен у свим врстама забавннх пгара. Кад га једном тако трн дана није бпло да дође, натаче Амалпја своју капу и одмах оде Озберновој кући. — Шта ? Зар сн оставила нашега брата, а к нама дошла? — упитају је обе сестре. — Да се нисте завадили ? Причај нам ! Свађе заиста није било. — Ко би се с њим свадио — рече Амалпја, а очи јој се наводнише сузама. Та и она је сама дошла да видп своје драге прнјатеље. Нису се толпко времена виделе. А тога је дана она одпста била толпко збуњена и плашљива, да се госпођнце Озбернове и њихова гувернанта, које је бленућп отиратише тужну, заиста нађоше у чуду : у шта се та код Амалије могао Ђорђе загледатп. Разуме се ца су се зачудиле. Како би она открпла оно малепо страшљнво срце да га прегледају ове девојке са дрским црнпм очпма ? Боље Дедо XV Ш 4