Дело

Д Е Л 0 помислпда, чим би устала, а за њега би се најзад Богу молила. Никад није видела она ни лепшега нп савршенијега човека. Како му само лнчи на коњу! Како само игра! Какав је свуда! Веле, не знам, да се Нринц особито уме да ноклони. Шта је све то према Борђевом поклону! Видела је она и тога хваљенога Бромела Чудо, Боже! Баш ни да се сравни са Ђорђем. Ни међу првнм гиздавцима у опери (а било их је у то време са нравим шапоклаковима) ннје било ни једнога, који би се с њим могао упоредити. Та он је био као створен за внлннскога кнеза; и, ах! колнка је то великодушност у њега, што се приближио тако једној незнатној Пенељузп! Брло је могуће да би Мнс Нинкертонова покушала да ту слепу оданост ноколеба, да се њој Амалија иоверпла, али, верујте, са врло мало успеха. То је у нрпроди и нагону некојега женскиња. Неке су створене да стварају планове, а друге да љубе. Жеља би ми била да сваки момак, мој читалац, узме онаку каква му највећма годи. Под таквим теретом Мис Амалија заборавн на свих својих дванаест драгнх нријатељица у Чнзвику тако грозно, како само заљубљен свет обнчно чини. Њој је, разуме се, ваљало само о том мпслитн. Мис Солтерова била је и сувише хладна да јој се тако што повери; а нијс јој могло пасти на памет да повери Мис Сварцовој, руноглавој наследницн из С. Кита. 0 распусту јој је долазила мала Лаура Мартпнова, и, по мојем мпшљењу, она се њој поверила, н још јој рекла: кад се уда, да Лаура дође к њој п да код ње остане, и да је Лаури потанко онисала каква је страст љубав, што је овој мало.ј девојчнци морало бити необично ново и корисно. Авај! Авај! Све се бојим да у уму бедне Еме иеће бити све у најбољем реду. Шта су то чинили њенн родитељи те нису задржавали ово мало срце, да толико не луна? Канда стари Седле ннје сгвар ни уочио како ваља. У последње се време »нешто јако бно Јозбиљио, и сав задубо у своје посдове у Ситиу. Г-ђа Седлејева била је толико небрига и толнко слаб исиитивалац, да није чак ни ревновала. Г. Џон је био отишао; њега је окупирала била нека ирска удовица у Челтенхаму а Амалија је остајала код куће сама, ах, понекад и сувише дуго! А она не би ни помишљала о том. Ђорђе је зацело морао ићи у Војно Министарство, па не може увек ни да добије допуст из Четема. После тога ваљало му је носећивати своје позианике, своје сестре и излазити у друштво кад је у граду (он, украс свакојега друшгва). А док је у батаљону, он је јако уморан, те не може да пише дуга нисма. Ја знам где она држи пакет с ннсмима. Ја умем ући у њену собу, и из ње изаћи као Јакимо. Јакимо? Не; то је ружна улога. Ја ћу само да изигравам месечину и да јој наивно у кревет загледам, у којем поверење, леиота и невиност лаки санак бораве. Али, ако су писма Озбернова и била војнички кратка, мора се прпзнати да су Амалијипа била толико дуга, да би само од њих иггампанич могло изаћи моого свезака тако, да нн најсеитименталпији читалац не