Дело

ТРЖНШТЕ ЉУДСКИХ ТАШТИНА би могао све прочитатн. Не само да је ппсала онде где се по хартији пшне, него и поред текста, п у косо п у сваком правцу. Писала је читаве странице и по негде исписујући из појектике без пкаквога милосрђа. Речи и реченпце је подвлачила претерано одушевљено, те тиме давала уверења о својем ненормалном стању. Онаније била јунакиња. Писма су јој киитела од понављања једнога истога. Понекад је и граматпка јако настрадала; а у стиховима је била претерапо небрижљнва за метрику. Алп, о госпе, ако ви нисте у стању дојмити се кадкад срца п уз пркос синтаксе, и ако вас човек не може заволетн док не знате тачно разлику између три — и тетраметра, онда до ђавола с поетпком, иоцркалн учитељи! XIII ГЛАВА II сентихчентална и другојача. Све се бојнм да не буде какав задрти критичар онај господип, ко јем су адресована писма Амалијина. Поручнику Озберну долазпла је толика маса писама у трпезарију, да се већ стпдео пошалица својнх канцеларпскпх другова, те је наредио својем иослужитељу да му писма носи V стан. Видели су га како са једнпм пали цигару, а уверен сам да би канетан Добен дао за њега банкноту. Неко се време трудио Ђорђе да држи то у тајностн. Само што би рекао: тиче се неке девојке. — Али му то није прва — реко је заставник Спуни заставнику Стеблу. — Велпкп је обешењак овај Озберн. Једнога судије кћи, у Демерару, да полудп за њим. Па, знаш ону лепу девојку, Мнс Појеву, у С. Вићентију; а откад је бно код куће постао је просто правп ДонЂовани, Зевса ми! Заставницн Стебл и Спуни мпслили су: да је то тек нешто „бптп прави Дон ЂовашГ, те је Озберн бпо у велику уважењу у својем батаљону. Славан је бно у лову, у певању, на паради. Новац је сипао и левом н десном, а стари му га Озберн давао у изобиљу. Одело му је било у целом батаљону најлепше, а имао га највише. Војнпцп су га претерано волели. Од свију је у трпезарији могао више поиити, па п од самога пуковника Хивитона. Могао се боксовати боље него и Ноклец, редов (којп бп иостао и капларом, да му није сметало пиће, и који се борио за награду), а V целомје батаљону био најбољп мајстор за крпкет. Пмао је свога коња, Муњу, којим је однео победу у Квебеку на трци. Сем Амалије гледали су њега као у Бога још и другн. Стебл и Спуни сматрали су га као неку врсту Аполона; Добен је у њему гледао новога Криштона, а г-ђа мајора 0’Дауда признала га је за врло >глађена младића, којц је много опомиње на Фицјолда Фогартна, друга спна Лорда Кестл Фогартна.