Дело

54 Д Е .1 0 Еде, Стебд и Спуни и остала дружина направише сто којекаквих нагађања о женском дописивачу са г. Озберном; те биће нека војвоткиња у Лондону, која се заљубила у њега, те ће бити генералова кћн, коју су обећалп некому другому, а она лудује за њим; те биће жена некојега члана парламента, која му нудп кола да умакиу; илп да је ма каква друга жртва његове заслепљене п ромаитичне страсне љубавн. 0 свем том нпје пх Озберн хтео ни најмање обавестити, те је остављао своје младе обожаваоце и прпјатеље, да сами нзмишљају н уређују чигаве гатке. Шта је у стварп, нпкад не бн било нознато у том батаљону, да је капетан Добен умео ћутати. Једном је капетан доручковао у трпезарији, док су се Кекал, лекарски помоћник н наша два већ позната часника препирали о Ђорђевим стварпма. Стебл је тврдио: да је она дама нека војвоткпња и дворкиња краљице Шардоте; а Кекл се клео свим на свету, да је то нека оперска певачица врло сумњиве репутације. То толико узбуни Добепа, да је са пуним устнма јаја, масла и хлеба промумлао: — Кекле, ти си нрави будала. Ти све окрећеш на лудорију и скандал. Неће Озбернн ни бежатн са војвоткињом, ннти упропастнтп какву машамоду. Мис Седлејева је најљупкије сгворење на овпм свету. Она је њему још од малена намењена, а ко би усхтео нашалитп се њеннм именом, најбоље 6Л учпнио да то не учини у мојем присуству. Ту Добен прекпде говор, поцрвене и зали уста чашом чаја. За по часа цео је батаљон, знао. и већ то вече г-ђа мајора 0’Дауда наппса писмо својој сестри Глорвпцн у 0’Даустаун, да пе жури из Деблина, јер је млади Озберн од камо кад ангажован. У једној здравицп г-ђа мајоровица честнта то вече за хуискипунчом поручнику, који, побеснео од љутине, дође у стан свој, да се свадп са Добеном, шго му је тајну пздао. Добен то вече није хтео доћп на посело код г-ђе мајоровице, него остао дома те свпрао у Флауту, н, мпслпм, ппсао стнхове, врло елегнчне. — Који те ђаво натептао да ти моје ствари тамо распредаш? викну огрчено Ђорђе. — Што да цео батаљон зна да ћу се ја же* ннти? Што да она брбљуша узима моје пме у уста на својем ђавољем обеду, н да раструбљује на четнри стране света, како ја имам већ девојку. Ко је нај.зад тебе бпо по ушима да објављујеш како сам се ја већ еерио, и да се плећеш у моја посла, Добене? — Па мене се чини — ноче Добен. — Нека носн ђаво то твоје „мени се чнни“!— прекнде га потчињенп. — Ја сам теби у обавезп, знам то добро, ђаво нека ме носи; али ја нећу да ми увек држиш прндике зато што си пет година старији од мене. Пре ћу се обеснтп него впше трпетп да ми ти увек некако с впше заповедаш, п да ме покровитељствујеш. Сажаљевање и покровитељствовање! Хтео бих знати у чему сам ја то нижи од тебе. — Јесп лп ти дао реч — прекпде га Добен.