Дело

56 д к л о За то је време Амалија нз Расел Сквера гледала у месетину, која је обасјавала ово мирно место, као н бараке у Четему, где је био логор норучннка Озберна, и мислила у себи шта лп сад радн њен војно. Можда сад обнлази страже, мнслила је. Можда логорује. Можда седп крај постеље рањенога другара; или ваљда студира ратну вештину у својој иустој собнци. Све њене нежне мисли одјездпше као на крилима нут Четема и Рочестра, да обиђу бараке, у којпма је Ђорђе био.... Окренн овако илн онако, по мојем мншљењу врло је добро било што су капије биле затворене, и што страже никога ннсу смеле пустптн, да мали анђелак у белој хаљини није могао чутн песме, које су грештале из уста овнх хунскн-нунчом натопљених јунака. Сутра дан но оиом малом разговору у Четему млади Озберн, да бп доказао како је господар од своје речи, спремаше се за одлазак у град, задобивши тиме Добенову похвалу. — Волео бих да јој однесем какав бпло иоклон, алн док старн не пошље, ја кршене у џепу немам - рече Ђорђе новерљиво својему другару. Али Добен не хтеде допустити да се ова добричина нреварн у својој оценн, те снабде Озберна са неколико Фуната у банкама, које овај узе, лошто се мало нретворно иромисли. Слободно смем рећи: да би он купно бно штогод баш лено за Амалпју. Али кад сиђе с кола у Флиг Стриту, његов иоглед привуче на се игла за кошуљу у јувелирском излогу, и он мораде да је куии. Кад је то платио мало му је још новаца остало да сс баца у лукзуз са другим поклонима. Али не мари ништа. Ннје Амалија очекивала њсгове поклоне, будите уверени. Кад он дође у Расел Сквер, њепо лице засија, као од сунчане светлостн. Под утицајем неодољивога и неверљивога осмеха за један тренут само заборавп .се на све оне ситне бриге, страховање, сузе, плашљиво сумњичење н не знам колико нспроспаваних ноћи и днева. Он је обасја са салонских врата, величанствсн, с иапомађеним брковима, као Бог. Самбо, који пријави „капетаиа Озбина*, величајући за један чнн више младо.'а ОФпцира, насмеши се симпатично, кад се млада девојка трже, иорумене и поскочи са својега стражарскога места од прозора. Самбо оде. Чнм се врата заклопише, она полете Ђорђу у наручје, као са свим природном својем гнезду. 0, ти, мала, устреперела тичице ! Баш најлепше дрво у целој шуми, са стаблом правим као стрела, с гранама као дебло и с најгушћнм лншћем, где си ти избрала да гнездо свијеш и младунце да подигнеш, може се обележити, а ти да н сама не знаш, и оборити се врло скоро са ужасном треском! Колико лиједавнашње сличности између човека и дрвета. Ђорђе је нежно пољуби у чело н сјајне очи п био је нрема њој врло љубак и добар. Она је мислила да је опа игла за кошуљу (раннје није знала да је он то имао) најбољн украс на овом белом свету.