Дело

ТРЖИШТЕ ЉУДСКПХ ТАШТИНА Иажљнв читалац, којн Је уочио како ее иоручннк пре понашао, а запамтио онај његов рачговор са капетаном Добеном, зацело је пзвео закључак о характеру г. Озберновом. Један циннчан Француз исказао је: да у свакој љубавној аФери има две партије: једна која волп, и друга, која допушта да је воле. Можда је у овом случају љубав па страни његовој; може лако битп на њеној. Може бити да какав љубавннк погрешно узнма неосећајност за скромпост, тупост за девојачку уздржљивост, чисту душевну пустоту за слатку срамежљивост, .једном речи гуску за лабуда. Илн је каква драга моја иретплатница у својем уображењу прпмила онремљена магарца место коња, његовој туиости днви се као прпродностп у људи, његово себичњаштво уздиже као мушку узвишеност над собом. његову блесавост сматра као величанствену озбпљност, те с њим иоступа као божанствена Титанпја са извесним ткачем у Атинама. Чини ми се да сам видео у жнвоту много таквпх комедија од заблуде. Али Је поздраво Амалија држала Ђорђа за најгалантнијега и најејанијега међ свим људима у краљевини; а вероватно је тако нешто мислио и он сам. Био је пешто мало пуст ; а колпко их младића није? А зар девојке не воле внше дилкоша, него мекушана ? Још му се ннје било досаднло тератн ветар капом али ће скоро н то бити, а моћи ће оставити војску ире него што се и мир огласи. Корсиканско је чудовиште на Елби нод катанцем, те је но том свршено било п са пронзводством, те ннје бнло изгледа да ће он моћн да развнје свој несумњиви војнички дар н храброст, и његова пенсија уз припомоћ Амалијинога мираза помоћиће му да свпје своје топло гнездашце негде у нровпнцији, до каквога ваљапа комшилука н за спортове згодна. Ту ће мало у лов, мало се бавити економијом пољском, и онн ће обо.је битн врло срећнп. А да остане у војсци као ожењеп човек, то није било могуће. Замислите само г. Ђорђа Озберна у касарни каквога провннцискога градића ; илп, што је црње, у којој од Инђија, где му је друштво све сам ОФицнр, а покровитељка друштву г-ђа мајора 0' Дауда. Амалија се кидала од смеха кад јој је Ђорђе причао по што-шта о то.ј госпођи. Он је Амалпју веома волео, те је пе бп ни за што на свету потчннио тој гнусној н вулгарној жени, и грубом иоступању нрема њој, као ирема жени једнога војника. За себе самога није га нн брига била; али његово мило девојче ваљало би да заузме оно место у друштву, за које је одређено као његова жена. II на овај његов предлог пристаде и она верујте, као што би п на сваки други од пстога предлагача. У тако слатком разговору, зидајући безбројпе куле у ваздуху, ова.ј млади иар проведе једно два часа што може бнтп ирнјатније. Амалија је своје куле ограђивала цветннм градннама, пољскпм стазама, црквама. недељнпм школама, и тому слпчно ; а Ђорђе опет своје умне очп управљао на штале, пехарнице и подруме. Како је поручпик имао на располо жењу само једар дан, а нупе руке иоелова за свршавање, предложи оп да она обедује код својпх заова. Предлог се нрима врло радоспо. Он је одведе к својим сестрама. Ту се ова тако разракољила и распричала, да