Дело

60 Д Е Л 0 тражио једно нет ектолитара за врховнога комаиданта; а тај је десна рука Његовога Краљевскога Височанства. — То и јесте особито внно — рече мргуД, а обрве му се мало развукоше. Таман се Ђорђе хтеде користити тим попуштањем, и још потпомоћн ствар хваљењем његова махагона, кад му огац узе опет зва. нпчни пзглед, и ако нешто срдачнији, те га замоли да зазвонп за бордоско вино, — Да видимо да ли ће и то бити као мадерско, Ђорђе, које се Његовому Краљевскому Височанству тако допада. II докле га будемо ппли, имамо да разговарамо о једној веома значајној стварп. Седећи горе чу Амалија да се звони за бордоско. Она је свакојако премишљала да ,]е то звоњење тајанствено и кобно. Од слутња, којнх по неко нма тако много, неке им се морају псиунити. Кад нолако испи прву чашу поче стари Озберн : — Ваља ми зпати, Ђорђе, овај, ваља ми знатн : какви су односи између тебе н оне мале горе ? — Иа, мислим, Сер, да није тешко опазитн — рече Ђорђе уз задовољан осмејак. — Врло чисти, Сер ! Ала је випо ! — А шта ти то значи „врло чисти, Сер“? — Шта, до ђавола, Сер, пе вуците ме за језик. Ја сам скромаи човек. Ја, онај, ја, не могу да будем девојачки убица. Али тн ја ево кажем: да ме опа савршено волн. То и ћорав впди. -■ А, ти? — Па зар ми ннси ти, Сер, наменио да њу узмем? II зар ја ипсам послушан син? Зар пису нашн оцевп то од толико времена удешавали? — А, заиста красан спн. А зар ја, Сер, нисам чуо све шта си чинио са Лордом Тарквппом, са капетаном Кролеом из гарде, са хоноребл г. Десисом, и осталом дружином. Пазп се, Сер; пазн! Она аристократска имена пзговори стари џентелмен са много ужпвања. Где бп год дошао у доднр са каквим власнпком он би пред њим пузио, п тако му тнтулисао, како то само слободоумни Британац уме. Кад би дошао кућн прелистао би историју његову у племпћској књизи; уиосно би му име у свакодневнп разговор: а својим би се кћернма хвастао познанством тога госнодпна. Ои би пред таквим пао на колена, и испружио се колико је дуг, као напуљски лазарон према супчаним зрацимаЂорђе се узнемирн чувши за та нмена. Бојао се да ли му отац није дознао за неке малере у коцки. Али му маторн моралиста олакша говорећи: — Не мари ништа; таква је младост ; за мене је још ужпвање шго се ти крећеш у првом друштву у Енглеској ; бар се менп чинн да ти тако чинпш. То тн и личи према мојим срествчма. — Хвала ти, Сер — рече Ђорђе, прешавши на ствар. — Са тим вишнм светом не може се жпветп о ваздуху. А што се мојега повчаника тнче, погледај! Ту он пзвади новчаник, који му је Амалија била исплела, п у којем су били тек кусури од Добенових банкнота.