Дело

Д Е .1 0 106 њихова разговора. ,,— — Ти си, свакако. за мном дошаоУ^ отпоче она отежућн. „Радо бпх ти рекла, али тебе не бејаше у позоришту п моја сестрица, која је још од јутрос овде, држала је да баш морам с њом ићп. Отац хоће да ме видп јако је болестан. Хтела сам се већ сутра вратити... позоришна је игра; не држимо пробе — ну ако тн...“ Он јој не даде да доврши. „Сасвим ми је свеједно, кад ћеш С(* вратити “ рећп ће гневно н подругљиво. „Већ осам дана мучим се да ти објасним ову просту и неизбежну ствар, на крају крајева морам мислити да сн збиља тако дрска пли глупа...“ ГБегов дуги, шнљасти, провидни нокат пређе преко његова чела. < )на га погледа, бледа, укочена, још увек насмешенпх, лако отворених уста, с белпм зубићима. И најзад схвати оно, што тако дуго није могла појмити, т. ј. да ова њезина нечасна љубав би и прође, љубав која ју је, бар за неко време, подигла из вртлога, што је већ беше зграбно, коју он презире давно, давно, пре него што му је постала досадном. Кад се ои, потом. без поздрава, крете ка излазу са станнце, она не иогледа за њим; али одједаред, пробуђена из смушеносги, гласно се засмеја, пакосним, горким смехом чељадета, које је готово да дигне руке од свега, гт и себе сама. Кондуктер опет мину мимо њу, промрмља нешто и иогледа је дрско у лице — сад је познаде. „Клара!“ довикну дете опомињућн; и она, весела нгго своје расположење може ча на кога излити. беше за тренут ока на вратима купе-а. Не изгледаше впше красна: на њезину лицу беше нешто пскрнвљено, опоро. ..Не ћу да идем, не ћу — — реци то оцу н — реци му све што ти душа хоће. Што се мене тиче, можеш нзбрбљати све — све!и ,.Натраг!и викну кондуктер осорљиво. За полазак беше ЗВОНПЛО. II ВОЗ Св КрвТв. Из радозналости бејах се приближио малој Грети, код које се не опажаше бозна каково чуђење, што јој се сестра тако брзо одлучила на нешто друго. Тад погледах девојку још једаред: са зажареним очима. лупкајући ципелама, жураше