Дело

КРИТИКА И БИБЛИОГРАФИЈА 145 вратити у стање, у ком су бнли кад је планула пушка певесињска. Србнји сад после опога што је већ бпло учињено, што се више није дало пи збрисати, нн изменнти, није остајало ншпта друго, до да се приљуби уз Русију, да се начинн њеним верним пратиоцем, вршиоцем њене воље, да прихвата и да тражн ревносно, неуморно сваку прнлику, у којој ће се за Русију и са Руснјом комнромитовати, Кад је већ довела источну кризу до тога ступња развоја, да се Русија одлучила, во.ђно или невољио, да тргне свој мач из корица и да узме у своје руке решавање Нсточнога Иитања — Србија је у нанред морала бити на чисто с тим, да за њу нема више пзбора ип размишљања, да је н њепи жпвотни иптереси и најосновнији појмови о части и достојанетву пагоне, да иде напред без устезања и без оклевања, да далеко од тога да избегава поделити опасности са Русијом, баш напротив с радошћу излази на сусрет таквим опасностима, које јој остављају једпну могућпост да задужн Русију, да се за њу учини заслужпом. Догађаји се уплећу једни у друге, утичу једнп на друге, на с тога не можемо а да овде не напоменемо, оио шго ћемо доцније утврдитп најнеоспорнијим доказима, баш на основу саме књиге г. Ристпћеве, да нрви свој рат с Турском Србија ннје водила но вољи, него нанротнв нротиву воље Русије, па да нрема томе своје жртве н у крвн п у новцу, ноднесене за време тога нрвога рата, она ннјс могла нстицати према Русији као своје заслуге н тражпти да Руспја о њпма води рачуна. У томе погледу, у осталом, нпкакве недоумице ннје могло бити ни за један тренутак, већ и по томс, што од самога почетка нреговора, који се између Р.усије н Србије воде и пре објаве руско-турскога рата н за време тога рата, са руске сс стране чпсто, јаспо, нзречно у свакој датој прплици ионавља Србији, да ће мера награде, коју ће сс Руспја старати да јој прибави, зависнти од мере услуга. коју српска војска буде учинила, од удела, дакле, који Србпја буде сад тек у новом рату противу Турске узела. У таквом стању стварн најобпчпнја здрава памет јасно казује, да исто онако као што Србија ннје требала да почпње први рат, без пзречног нозива Русије, у други рат она је морала угазити, као руска савезпица, и не чекајући позив од руске стране, одмах чим су руске војске нрешле Дунав, изузев случаја да јој Русија, из обзнра на могућне међународне зандете, то изречпо забранп. Али као да је Србијн бпло суђено, да у овнм тешкпм тренуднма, у којима се одређнвала и њена судбипа, н судбипа Српства и осталих балканскнх народа, нсдрпе до дна меру Фагалнпх погрешака. На управд Србије стоји она иста влада, која је првп рат Турској огласила! Спољашњу полнтику њену водн непрестано један и нсти човск, г. Јован Ристпћ! Па нпак зато Србија, која је колико лакомислено, толико н дрско пре непуне године дана бацпла кодку, огласив усамљена, на своју руку н на свој рнзик, рат 'Гурској, сад се размншља, преговара, шаље миснје за мнснјом н у Нетроград и Дело XVIII 10