Дело

146 Л Е -1 0 \ главни стан руски, тражи јемства за вођење рата у напред тачно одређене суме новаца, које чак п премашају преко неонходних ратних трошкова! Русија. очпгледно се впдп, јш читавог тока тих иреговора, рада Г»и била видети Србију као свога савезника, само рада би исго тако, из обзира међународне ирироде. као што сс даје разумети, да Србнја уђе у раг из својнх побуда, да не изгледа да се одазвала руеком позиву, У тренуцнма нзвеснпм она пде п толнко далеко, даопомпње Србпју на зле последице, којс* су јој у изгледу, ако буде скршгених руку чекала резултате рускпх побсда. Носле неуспеха нред Нлевном, у хитњп да што пре сломпје турски отпор, како се не би дало времена противницима Гуспје да пзазову носрсдовање за мир, цар Александар II чак утврђује Србнјп тачан, кратак рок од 12 дана, у ком њена војска има прећи гранпцу нрема Вндину п нрема Софијн. вНе заборавите да кажете Кнезу, разумнге ме добро, говори главом Цар срнском повереннку у руском главном стану. иуковнику Катарџији, да ако Србија не иређе границу у року од дванаест даиа, она је изгубљена и њепа народна будућиост за свагда компромптована“ (стр. С>2). Али све ,је то узалуд! Србија налазн претекста да развлачи, да цеппдлачи, да нокреће иитања свакога рода. II тако то пде све до нада Плсвне. 1. децембра било је већ доцкан. Свака опасносг за Русију, ма и приврсмена, ма и нрнвпдна само, била је прошла. За исход рата руско турског нокрети српске војскс били су сад већ внше ни одкакве плп од минималне вредности. После иада Плевне нигде вншс турска војска није била у стању дати никаква озбиљнија ■отпора Русима. Мн нећемо да се упуштамо у хппотезе, шта би све могло бити, да јс Србија показала најобнчнпје, најнеопходинје рсшеностн, те да се јула месеца 1877, онда кад су сс око Плевне бнле пајкрвавијс борбе, одазвала без оклевања нозиву царевом. Да п нс улазимо у ирстпоставке за случа.ј да бн добро пзведенп и срећни нокрети српске во.јске могли ускоритн усиех руски, нгго бп можда и Руспји у главној мери ојачали њен положај према иротивпнцима. Али што се не може порећи, то је да бп иросто та околност, што би Србија иодслила ратне опасности са Русијом н стекла право да Русији поднесе рачун жртава нретрпљених за ]ку, по њеној жсљп и у љеном интересу, створила за Русију моралне обавезе према Србијн. II у таквом случају, ако Русија н не бн била у стању да Србпјп изради нрошпрење било нрема Боспи бнло нрема ново-пазарском санџаку, сва је прилика да сс опа не би бар онако упорно иротивила нроширсњу српских гранпца према Виднну н нрема Софији.') Г. Рнстић је свестан тешке, Фатално погрсшке, коју је Србија учинпла одлажући свој улазак у рат. Али он зато скнда кривицу са себс, ') Можда ће коме иасти на иамет да ово наше тврђење осиори, истичући иример Румуније, чија је војека узела бриљантног удела у борбама око Плевне, па је зато ипак она морала уступити Песарабију Русији. Тај бн нример бно из основа но-