Дело

КРИТПКА И БИ1Ш10ГРАФИ.ЈА 151 Фану и у Верлину, сад је само иитање, велимо да ли треба више деннги нријатељство, наклоност, нлеменпгост Русије или Аустро-Угарске према злосрећној Србији. Русија се истнна, после дугих н неоправданих устезања, решила најзад ипак да уступи Србпји један део земље српске, који је хтела за Бугарску задржати; дохсле Аустро-Угарска, не дајући ни да се говори о томе што је за се узела нли за доцније резервисала, даје само свој великодушни пристанак, да Србија узме оно што јој други буду хтели уступити ! Г. Ристић. то ћемо му радо примити, није нокушао да Србију огласи захвалном према Аустро-Угарској за услуге, које јој је ова учинила па Коигресу Берлииском. Он се задовољио да преговорпма између Србије п Аустро-Угарске, који су се отворили после закључка Сан-СтеФанскога мира, пред састанак и за време трајања Берлинскога Коигреса, прида веома велики значај, да на њих унраво пренесе тежиште целокунне полигике Србијине за време последње велике источне кризе. Дипломатска Историја г. Ристићева наших двају ратова од год. 1876 и год. 1877-78, оставља тај утисак, као да би нисцу њеном годило да се све што се збило нре Сан-СтеФапскога мира, сматра као резултат неке внше, неодољиве силе, да је све то у оиште морало битп онако како је бпло, и да ту не може бити нити чије кривице, нитн чије одговориостп. 11 пошто би се тако претпоставило, и да је Србија морала на своју руку, иротивно вољи и саветима Русије, угазити у први рат нротиву 'Гурске, год. 1876, п да је њено оклевање да уђе у други рат, и ако противно нзречппм позивима, противно чак и оиоменама и иретњама руским, исто тако нешго што је не зпамо зашго, морало бити; ношто бн се једном речју државничка радња г. Ристићева од Сан-Стевана иа до потписа Берлинског Уговора издвојила као некаква засебна целина, која нема везе ансолутно ни с чим што је нретходило, — онда би се тек само нод таквим иогодбама, то је г. Рнстић добро разумео, о њему као државиику, о нолитици коју је он водио у најтежнм најсудбоносннјим данима пашег државног и народног живота, могло дати колнко толнко повољнога суда! Г. Др. Владаи Ђорђевић, који се већ изодавна навнкао ирихватати се и на литерарном гсао и на нолитнчком нољу сумњивнх миснја, у својој брошурп, којој г. Рнстић у свом нредговору, чнни тако каваљерске комплимеите, пмао ,је већ мало шпри п замашнији задатак. Завршујући споју иубликацију, „Србпја на Берлннском Конгресу,1* у којој је, са додатком иешто мало шале п вица, од нрнлнке све оно нсто што и у ,Днпломатској Историјп“ г. Ристићевој, у главама које се одиосе на Берлпнскп Конгрес, г. Ђорђевић се овако резумпше: „Ето, то су тековпне, које је Србија, носле два крвава рата, могла ишчупатн п сачувагп иа н то, не благодарећи своме моћном. вековном, једноверном п једнокрвпом при.јатељу и ратном савезнику, већ често против његове воље, благодарећн