Дело

КРИТИКА И БИБЛИОГРАФИЈА 499 до једивства света, до самосвести, до ја. Зар ннје мпого разумније схватити атоме не као несвесне материјалне гачке, већ као иеде.виве духовне јединке, у чијој се унутрашњости развија свесни живот утицајем спо.бњег света (спољнпх атома)? II тада би остала раздика између психичког и физичког: с једне стране пснхичко је унутрашњост фнзичко спољашност атома, с друге стране атоми неорганског света били би још у несвесном унутрашњем стању, у стању спавања, у стању потпуног осуства самосвести, и живели би само фпзичким животом. Да се један атом иробуди да дође до самосвестп, погребно је да има множину сензанија и да ге сензације буду сталне (идеално н реално), а да би тога било. треба да је такав један атом окружен једним сгалним комплексом атома којн посредују између њега н осталог спољњег свега: огуда потреба органпзма да би било свести. Развиће светско састојало би се у пробуђењу атома до свесног живота, и развигак оргапског света пз неорганског гада је разумљив. Као што се види резултати модерне науке доиуштају п сасвим другу интерпретацију, шта више, добро схваћенн, нду много више у прилог спиритуализму него матернјализму, дају н сасвим другу иерспективу у будућност органског и психпчког жнвота. Остављајућн ово за сада на страну, да видимо колпко је писац успео да главне ндеје своје п нзведе. Књига нпшчева има исту тендепцнју коју и Спенсерови „11рви Принцини‘‘: да изложи различне стране принципа еволуције многп примери које је писац V својој књизн као потврду својим законима навео налазе се и у Спенсеровом делу ). Писац је се трудпо да до у ситннце изнесе све различне стране нроцеса еволуције, н у томе је тако далеко отишао, да је његова књига пуна понављања. То је особито случај са нроцесом одвајања, кога третира први одељак његове књпге. Тако је нисац могао главу V п VI (ова последња готово је.сасвим поновљена у гл.'XVIII) спојити у једно, јер се у њнма исто трегира: унутрашње као матерпјална садржнна по себи је већ иешто неносредно у односу на апстрактну Форму, ко.ја се из ње развнја. Тако нсто главе X. XI. XII. XIII и XV могле су доћи уједно, јер се у њнма третира нретхођење нростог сложеном, а као год игго је пнсац у главп X сиојно нросто са једнаким п сложено са различним псто пх је тако могао и требао спојнти и са општпм. целим н ведпкпм гезр. носебним. делом п малим. јер су то само нредиктп њиховн. То се најбоље видп п но томе, што у свих иет овнх глава у иочетку долази истн прпмер, одвајање космнчкпх маса из првобитне хаотичке целине. Шта впше главе XII п XIII у главном се нн у чему не разликују: у нрвој ппсац само \ кратко даје оно чиме се оншнрно бави у другој. Да је наш прекор оправдан види се н по томе, што је писац, увпђајућн да не може третирати сваку поједпну страну процеса одвајања у засебпој глави. у кратко у главп XIV иабројио све могуће иредикате онштега и пооебнога. Ред којнм се ио пнсцу ствари одвајају сувише је просг, једнолик н мршав: заилетенн гок сукцесије светскпх иојава у њихово.ј разполикостн, неда се свести на тако нросте