Дело

50 Д Е Л 0 јо било свега задоста н мирно, као н обично. Добра г-ђа Седлејева продужавала јс своју ужурбану иразноћу, ни издалека нс слутећн ништа, п бавила се о својим свакодневним ношурицама. Кћи јој мислећи себнчно само на опу њепу њежну мисао, и скоро је се ван тога ништа није тицало, до кад најзад нриспе кагастроФа, која часпу иородпцу ностнже. Једне вечери ипсала је г-ђа Седле иозивнпце за једио посело. Озберпови су већ држалн једпо , па нећс она да онп буду задњи. Поред оџака је седео н ћутао Џон Седле (којп се то вече вратно врло доцпе из Смтиа); док му је жена пешто торокала, Ема је била отишла у своју собу; тужпла се на слабост и нерасположење. — Баш ми то дете нема среће — настављала јс г-ђа Седлејева. Ђорђе Озберн нешто охладнео. Оне његовс тамо иросто пе могу да сноснм. Трп јс већ недеље како нису ни преко прага прешле — а Ђорђе је већ два пута био у граду, и није к нама долазио. Впдео га Едуар Дел у оперн. Ему би Дел зацело узео. Ј1а, онда, онај капетан Добен — само ја не волим официре. Иа што се и Ђорђе нрокнцошио ! Колико полаже на свој војнички изглед! Ваља нам онпма тамо иоказати: да мн не нзостајсмо нза њнх. Пусти мушице Едуарду делу , на ћсш видети. Морамо држатп једно посело, Седле. Што не збориш, Џоне? Хоћемо лн четрнаестога ? Што не одговараш ? Боже мој , Џонс , шта се догоднло? — Џон скочп са столнце у сусрет женн, која њему полете. Рукама јс обгрлн, на .јој тужно и брзоилетно рече: — Ми смо пропали Марија. Морамо онет све из почетка. Боље је да ти кажсм свс наједаниут. 1'оворећи то, он је сав дрхтао и ночс се губити. Мислио је да ће та вест иоразити његову жеву, њу , којој он никада једне окорие ннје прозборпо. Алн, и ако је та вест њој дошла изненадно, инак је она нотресла више њега, него њу. Кад сс оп стропошта у своју столицу, стадс оиа њега тешити. Дохватила му јс задрхталу руку, љубила јс и обвила је око својега врата. Звала га својим Џоном, својим мнлпм Џоном , својим старпм мужем, својим старим, нсжпим мужем, и излила масу нсжннх п љубавних рсчп без икакве везе. Њсп верни глас п њсно просто мнловање иробудпшс у његову ојађену срцу неопнсану раздраганост, п обрадоваше п освсжишс измучену му душу. За времс те дугс ноћи, кад су они седели једно поред другога, н док јој је он отварао своју дотлс затворсну душу н ређао јој своје губиткс н нсвоље, иодлост некпх старијпх прнјатеља, и доброту некнх, од којих сс тому никад иијс надао, само јс јсдном савладало ту верну жену узбуђењс, којс оте маха од ње, те завапи: — Боже, слатки Боже, Ема ћс ми свиснути. Отац јс бпо н заборавпо на бедиу девојку, а она је лежала будна п несрећпа горс. Међу толнким прпјатољима, V својем дому, код нежннх роднтсља, она је била усамљена. Колико их је, којнма се свеможерећи? Ко ће се поверптп кад нс наилазн па снмпатије, и шта ћс јс иагнатп да говорн са оннма. којп је нсћс разумстн? На тај јс начпн бпла усамљена