Дело

ТРЖИШТЕ ЉУДОКИХ ТАШТИНА Кад се десн главни крах н објава банкротства и наста сељење пз Расел Сквера и изјава да је све прекинуто међу њом и Ђорђем, њом н њеном љубављу, њом н њепом срећом, међу њом п вером у свет, једно сурово писмо Џона Озберна каза јој у неколнко редака: да је понашање. њенога оца бнло такво, да су све везе међу овим двема породпцама сада ирекннуте, те кад последњи удар дође, не погоди толико њу како се бојала њена мати, колико њене родитеље, (јер Џона Седлеа лпчно бејаше прогутала пропаст његових послова п упрљана част). Ону вест прпми Амалпја нребледела и хладна. То је било сад само утврђење оних слутња, које су је пре сналазиле. Сад је само читала пресуду за злочпн, који је она одавно учпннла, за злочин што је љубила силно, неоправдано. без разлога. Није ни сад казала шта о том мисли, као ни досад. Изгледала је мало несрећнпјом сада, кад је дознала да је све бпло па и прошло, него онда, кад је осећала, а само нпје смела рећи, да је тако. Тако је велпку кућу заменпла малом, а на њој се та разлика ннје могла опазитн. Највише се задржавала у сво.јем малом собпчку, мучећп чамала и копнела с дана на дан. Не мнслим рећи: да су такве све девојке. Драга Мис Болокова, ја не мислим да би се ваше срце тако ценало. Вп сте одважна девојка са паметннм припцпппма. Не бих смео рећн нн да бн моје. II оно је, до душе, патило, алп, признатп ми је, п све то наджнвело. Али на овом свету има н онако патних душа, онако меких п онако слабих. Кад год бп се Џон Седле сетпо односа нзмеђу Ђорђа п Амалнје, нлп га се дотакао, учинио бн то веома огорчено, бар онако, како се н сам г. Озберн показао. Клео је Озберна п децу му као сгворове без срца, безбожне и незахвалне. Нема те снле на овој земљи, зарицао се. која бп нагнала његову кћер да нође за сина онакога нпткова. Еми је наредио да и не помпшља више на Ђорђа, и да му врати све. поклоне н писма што је дотле од њега добпјала. Она обећа да ће на то пристатн, н иокуша нослушатн. Уви две трн ситнице. А кад дође до пнсама, она их извади оданде, где су дотле стајала, нонова их прочита, као да нх н не зна на памет већ; алн се ннје могласањима растатп. То је бнло и сувпше тешко, за њу. Онаихје вратнла на своје груди, као матн своје мртво чедо. Осећала је млада Амалнја, да би опа умрла или бн јо.ј се свет обрнуо наопако, кад бн остала без те последње утехс. Како лн је се она заруменела и очн јој заснјале, кад бн јој које од њих дошло. Како лн је оскакутала, а срце јој јако лунало, само да га кришом чита. Ако су бнвала хладна, како ли их је ова мила мала душпца претварала у топла! Ако су била кратка н саможива, колико је само оправдања изналазпла за пнсна пм! Над тим је хартпјама без пкакве вредпостн она канала дневн и ноћи. Она је живела у својем пређашњем животу. Свако јој је пнсмо изводило по којп нређашњн тренутак. Како лн је добро, што се сад свега сећала! С’ве што јој је од нређашњега у овом свету за сада остало, бпле