Дело

54 Д Е .1 0 еу његовс речи н ногледп: шта је и како рекао; реливвије и успомене умрде .Ђубавп. А њеиом је животу задатак остао: да бдн иад тпм лешом л.убавн. Смрт је ишчекивала неисказано жудно. Говорпла је да је увек готова дочекати је. Не хвалим јој го ја, иити истављам за углед Мис Б-овој. Мпс Б. зна боље од ове малишане како се зауздавају осећајп. Никад не би Мис Б. учинила оно, што је ова ћуркаста Амалија учинила: никад она не би мпслнла, да јој је та љубав везалечпва; никад не би признала, да је срце дала а за њ пншта не добила, на ни трошпо обећање, које је у тренутку иогажено и сад не вреди. Дуго овако чекатн јесте ортаклук, који једвом остаје на вољу прекинути или продужити, а у који другп улазн са свим својим капиталом. У памет се, дакле, девојке- Отварајте очи кому се новеравате. Клоните се отворене љубави. Не реците никад све што вам је на души, или (ово ће још боље бити) осећајте што мање. Виднте ли какав је плод од иревременога поверења и честитости. Не верујте ни себн самима, ннтн осталому свету. Удајите се онако, како се у Фрапцуској чнни, где су адвокатн и кумови и девери н етаросвати. Нипошго не трпите осећаје, којн би вам стварали неугодности, нити дајте обећање, које не би могле тргнутп, кад вам се усхте. То је начин како ћете напредоватн, бнтн нењенн, п нмати врли характер у овом Тржишту људских таштина. Да је само могла однекуда Амалија чути како се о њој расправља у оном кругу, одакле је истерао пад њенога оца, впдела би она лепо колику је кривицу учинила, и каквој је опасностн свој характер изложнла. Г-ђа Смптова никад дотле нпје видела толнко преступна безумља што је за осуду. Г-ђа Браунова је увек презирала толику зближеност, а њен нсход може јој служпти за опомену ради њених кћери. — Разуме се да сад капетаи Озберн не може узети кћер једнога банкрота — говориле су Мпс Добенове. — Доста само то што га је њен отац варао. А што се тиче оне мале Амалије, њене су будалаштине већ нрешле сваку... — Шта: сваку ? — грмнуо је канетан Добеп. — Зар они нису билп још од детињства зарученн? Зар није то као да су п венчаниУ Зар сме нко на овој земљи изустити машто иротив овога најмнлпјега, најчистијега, најнежнијега и најанђелскијега девојчета? — Ехе, Виљеме; немој ти тако уха-буха са нама! Ми писмо људи. Не можемо се с тобом тућн — рећи ће му Мис Џен. — Нпсмо ми ни шта рекле нротиву Мис Седлејеве; само јој је нонашање било сасвим нсуаугно, да не речем гору коју реч; и њени су родптељн баш заслужили то што их је снашло. Како би било да јој сс ги сад понудиш. иошто је слободна, Виљеме — саркастнчно примети Мнс Ана. — Бнла би по избор тазбина. Ха! Ха!