Дело

АРТУ1* ШОИКНХЛУКЈ* Ј ) у иравом смислу свет иреставе. Аато Кемо и])во њих и посматрати. Кад би ствари иостојале у самом времену престављаде би само једну једину серију промена ; у самом иростору опет ствари (треба увек имати на уму да под стварима ТЛоненхауер разуме само објекте свести) би биле апсолутно неиро.менљиве. Тек тиме што се време са простором снаја настаје трајање и симултанеитет ствари : њихово трајање у времену долази од непромешвивости простора, њихов симултанеитет V нростору од променл.ивости времена, јер тек у времену постоји разлика између пре и после па по томе постоји и сада. дакле и симултанентет. Тек тиме што се ствари палазе и V простору и у времену оне су везане тако, да је промена једне узрок промени друге : каузалитет, узрочност, пошто се нста састоји у промени на овом месту у ово време, могућа је дакле само у синтези времена са простором. Л како материја. која чини реални садржај објекта у простору п времену, штје, као шго смо видели, ништа друго до каузалитет скроз и скроз, то и она мора на себи носити обележје и простора н времена, као неизостввних услова каузалитета. II доиста материја се састоји из два елемента : из неироменљиве супстанције (која одговара иростору, док Кант супстанцију изводи из времена) и из ироменљивих Форама, акциденција, (које одговарају времену, променљивости) у којима се манпФестира каузалитет, делателност материје. Као што се видп. Шоненхауер изводи врло лено материју из сиитезе простора са временом, па ипак узима каузалитет као засебну категорпју сазнања, што је једна неконзеквеицнја, у коју Шоненхауер само зато пада, што је наведеиа четири корена става основа схватио као диспаратне. Али, да оставимо ово на сграну, те да видимо како Шопенхауер објашњава чулно опажање иомоћу својих субјективних Форми, иомо!ху своје три категорије (простор, време и каузалитет). Шопенхауер понавља непрестано, како сви они морају од богова бнти остављени, који и после епохалног дела Кантовог држе још, да су простор и време реални, да се тамо на пољу, ван нас, тела налазе у бесконачном просору и да се промене на њима збивају у бесконачном времену. Кант је (у својој трансценДедо XX ®