Дело

Г2* Д Е .1 О Форма време простор и каузалитет. Посреством времена и простора размножавају се идеје (разуме се само у посматрачком субјекту ) у небројене појаве сво је, а ред по коме се оне јављају г овим Формама множине н разноликости. стално је одређен законом каузалнтета: то је норма, која одређује границе оним појавама разних ндеја, по којима су оне разделиле међу собом време и простор гезр. материју. Ова се норма односи дакле на општи суиетратум свих оних појава, на матернју: само зато што су све оне разнолике идеје при својој манифестацији у (субјективној) појави указане на једну п исту материју, потребна је била норма која одређује њихово јавл.ање и нестајање, иначе не би ниједна другој места уступила, иошто је свака од њих израз целе бетраничне воље на извесном ступњу њене објективације, свака дакле од њих тежи да материју сву за себе дочепа, да се у њој сва објективира. Отуда настаје борба сила природних међу собом. коју ћемо доцније из ближе посмотрити. Свака је природна снага као вечна идеја ван времена, она је свеприсутна (иП^е^еплуагћц) и тако рећи чека ненрестано на околности, под којима се може јавити и дочеиати се једне одређене материје. изгонећи из ње снаге које су до тада ту биле. Тако на нр. хил.адама година мирују хемиске снаге у једној материји док додир ове последње са реагенцијама њеним не ослободе пх ; хил.адама година мирује галванизам у бакру и цинку и они мирно поред сребра леже, које у пламену изгори, кад се све троје ставе у потребне односе. Тако и у органском свету семе може хил.адама година да задржи снагу вегетације и т. д. Као што се види Малебранш1) (кога Шопенхауер веома високо цени) је имао ираво, што је све узроке назвао окасионалним. јер доиста природни узроци нису ништа друго до нрилике, под којима се природне снаге, које саме нису узроци (већ перманентни услови делања природних узрока) манифестирају. „Зашто један камен на пр. сад ноказује тежу, сад чврстину, сад електрпцитет, сад хемиске особине завнсн од узрока, од спол.них утицаја и има из њих да се објасни ; саме те осо’) Малебранш, Декартов последник и поеле њега највећн философ Францускн.