Дело

ГГ V Т Н II Ц А 9 „Видећеш тн ђавола! Њушка налик на бронзану шернењу. на ипак о нечему сања!“ — мислио је потпоручник испраћајућп Степана Димитријевића насмешлшвим и не сасвим пријагним погледом. Запиткивања о путницама трајаше још неко време. Једне је занимала госпа, а друге (међу којима и маторог артиљеристу и ветрогоњастог кадета) собарица. и сви бејаху веома задовољни, што ће клипер имати путнице, које ће својим присуством растерати једнообразност и чамотињу дугог пута. Само једини „дедаД како еу сви звали омиљеног штурмана Пвана Ивановића, слушајући цео овај разговор, није исказао нн најмањег сурадовања, него се некако загонетно смешколио, потресајући у знак неодобравања седом кратко остриженом главом. Потноручник међу тим не престајаше иевати дитирамбе леиоти млађане удовице. Одговарајући на досадна питања, хвалио је и собарицу, али равнодушно и уздржљиво. На крају крајева за мало па да изађе на крупно. Лајтнант Бакланов. доволшо угледан плавушан, кронштатски победилац срдаца. унути прилично нескромну примедбу на рачун путнице. Потиоручник плану, усне му задркташе и у љутњи назва Баклановз безобразником, који не зна како треба говорити о часним женама. Ствар би дошла до крупнијег спора, да се није умешао ,,дедои и са њему својственом умешношћу миротворца натерао оба нарогушена младића да се један другом извине. — Сви ће нам се посвађати због те путнице! — пророчански, гласом философн, који је многа чуда видео, рече после неколико тренутака „дедои Пван Пванић, кога је терет година, изгледа, учинио сасвим равнодушним наспрам женске лепоте. — Још ни дошла није, а већ се свађају ! А шта ли ће тек бити кад се сви начете око путнице као тетребови? Нп на „обали,“ где има женског света и сувише, не можеш им датп џевапа, а већ на мору, кад једна женска заиадне међу ове, нека ми је допуштено рећи. 'петлове... онда хвала лено! Тада је дужност на крај иамети... Не, није у реду примати путнице, па јопт на дуже путовање. Ја то не одобравам.