Дело

12 Д Е Л 0 може свашта оити... Она ће се потужитп... Сканда.т... Војни брод... То ваља упамтитп! — строго додаде капетан. — Разумем. Капетан ућута. Других наредаба неће бити. Петре Никитићу? упита старнји оФицир. — Мислим неће.... Прексутра у зору дижемо котву. Степан Димитријевић већ је хтео удалити се. кад капетан. мало но мало збацујући са себе строги старешннскн изглед. проговори оннм обичним доброћудним гласом. каквим је говорио ван службе: Знате. Степане Димитријевићу... Богме наша путница... што се вели... лепотица је, ирава госпа! Код ових речи лице капетаново осу се осмејком. а велнке испупчене очи добише донекле весео израз. Цветков нам је већ причао. Петре Никитићу! Каже да је лепотица — одговори Степан Димитријевић. такође весело смејућп се и усукујући брке. — Цветков ? А јеет, он је био код консула баш кад и иутница п успео је да се с њоме упозна. Вероватно јој је натрућао читаву гомилу својих потпоручничких љубазности... тај обешењак свуда стнже! — незадовољно рече капетан. — Чини ми се да је се он у њу до ушију зацопао. Са свим се као манит вратио с обале! — смејући се примети С тен а н Димитр иј евић. То је нрава будала! — на мах испали капетан љутито. Старпјн офнцнр зачуђено погледа каиетана. не знајући шта му то на једаред би. А канетан после неколико тренутака, као постиђен изненадном. скоро пнстиктивном љутњом старог ружног човека на младог. леног н окретног. на чијој су странп сви изгледи допадл.нвостн женама. желећи сакрнти од старијег официра правн узрок свог гн.евног усклпка — нроговори: Ама тај је Цветков ваљан и храбар ОФИцир, но некако је лудак. ћ’ад се занесе, онда му је све равно до на к))ај снета. Сећате се да нам у мало не остаде у Енглеској