Дело

П У Т Н II Ц А 13 због некакве Енглескиње? Три дана га тра/кисмо по Лондону. Пропао би да нас не бн. — Заљубљив — друге није — рече Степан Димптријевић — и не познаје још добро '/кене, — с неким апломбом додаде, ребрећи се. — Тои јест... А ова иутница, млада удовица, може врло лако заковрнути мозак онако младом лудаку... Јест! Она је, како сам чуо — настављаше капетан и ако није ништа чуо — она је, знате, и ако на очи у неку руку вила, оиасна кокета... У њеним очима, има нешто такво... Као и у океану... Типшна, а кад се разгоронади... не помаже ни савпјање свих једрила... ха, ха, ха!... Ја сам, као човек који је поживео, одмах опазио... Вештакиња! Око прста ће обавити човека, жеднога преко воде превести! II канетан стаде окретати испред свога широког, великог носа, кратким, дебелим кажиирстом, на ком је блештао брилијантски прстен. -— /Као ће ми бити тога младића, ако се зацопа као будала и почини какве будалаштине... Путница је збиља ђаволски лепа... Надам се, Степане Димитријевићу, да ће овај разговор остати међу нама! — на једаред додаде капетан донекле збуњен. Ј — Не брините, Петре Никитићу. Када је старији ОФицир већ излазио из кабине, капетан још једном за њим нонови, и овога пута оштрим гласом командира: — Дакле, молим, да се подоФицири не псују. Нарочито Матејев... -—- Разумем! — рече у ходу старији Официр. Те исте вечери нозвао је у своју кабину оба наредника, Матејева и Архипова, и објаснивши им да ће на клиперу бити две путнице строго им нареди да се не псују и заповеди да ту наредбу саопште подоФицирима и редовима. Издајући такву наредбу, Стенан Дпмитријевић, и сам велики љубитељ иапрених речи, у душџ је иризнавао да ће је његови наредници е тешком муком моћи извршити, чак да