Дело

КРНТИКЛ И БЦБЛПОГРАФИЈА 16Г !) н у опште друштненнх наука он је већ заузео тако одређено место и. тако се поуздано на њему утврдио и истакао, да се данас с особптом пажњом ишчекују плодови његовнх истраживања н проучавања. Што га српској читалачкој публнди чннн нарочпто симиатнчним , то је његова љубав к малим п младим народима у опште, а к сриском на по се (лДело“ је добило нрви отнсак ове његове књнге) н његово слободоумље , ком* је пзвор п основа у дубокпм студнјама. Најс пде стално својим утврђеним иутем синтетичног истраживања на пољу развијања друштвенпх наука. Да лн ће он, поред тако огромне грађе. доспети, да попут Флпнта изведе Фнлософске основс овога развнјања, пптање је не само људскога века, већ н количпне и сложеностг грађе, која растурена лежи у објављеним н необјављеннм, сређеннм п растуреним делима не само поколења, него сголећа и читавпх цивилнзацнја. За сад он још иде постунно, по прпмеру природњака, који скуиља и одбпра ■бпљку по биљку и камен по камен за научну збирку, и који нм тако рећн нривремено одређује ред и место, остављајући их да их распоредп дефинитивпо тек допиије, кад се на расположењу буде нмала потпуна илн овој бар прнблпжна збирка. Алн и нз овога шго је већ прибрано и у неколнко сређено, наш пнсац у најмању руку назпре законе друштвеног н полнтичког развнјања, које је н у раннјим својпм делима наговештавао. „Науци пз прошлости су убедљпвп и речити", вели он (стр. 241 д<» 242), и сводећн закључке својих нстраживања на међународне одиосе. на довезује: „нпје никако бпло без штете, што се у одпосима нзмећу народа и држава занемаривао, заборављао па п вређао иојам о узајамностп: још је од не мање штете било, што су се у владама држава пренебрегавала и вређала ирава слободе. Ноглед којп смо бацили на економскп развијање цивилнзованог света, за време једие од најважнијпх епока , с обзиром иа материјално напредовање, потврђује науке, које нам пружа историја на иољу развнјања наравсгвепог п интелектуалног богаства у човечанству. У делу које ово последње вршн у току столећа, потребна је непрекидна сарадња свпју, а да она буде илодна, не захтева се, 1111111 ,ј» од користи, принуда и тиранпја, већ слобода.“ Овај пишчев закључак је у главн.ом и најбоље обележје свих његових радова, а овог посебице. С' тога се мн и задовољавамо његовим наводом и место даљега излагања, које бп нас далеко одвело, истпчемо овде само заглавља његовог дела. Пошто јо после кратког увода пзложно утнцај Византпје и Мухамеданства (1—20) и Норманске Сицилнје иод Фридрихом II (21—31), он прелази па ироучавање градскога жнвом (32—40), затим на радиност и трговину у Европи (41—85), на онда на трговачку полптику (86—101) и на економске теорнје \ Средњем 1»ск\ (102—133), да нам за тим врло заиимљнво нзложн ноложај Јевреја у Средњем Веку (134-144), и да нам говори о трговцима и банкарима (145—166), о црквеном и манастирском пмању (197—174), о новцима (175—196), о државнпм дажбпнама. државној благајнп и државиим зај-