Дело

П У Т Н И Ц А 15 — Разуми, Матејеве, да су путнице — жене, да се у њихову ирисуству не може језиком трућати као пред мрнарима. — Тако Је. г. капетане, наравно жене! — рече наредник клибећи се. — Нису навикле. Е, па то је! Дакле пазите... Не осрамотите... Иначе командир ће строго казнити, а нн ја вам нећу захвалити... Стараћемо се. г. каиетане! — одговорише оба наредника загушеним гласом. — Севајте! Они сенуше из кабине старијег официра, смотрено, на прстима, проћоше један за другим кроз Официрски салон и. обревши се на крову, застадоше и поново се згледаше као два аугура, који се без речи разуму. — Тако! — отеже Матејев. — Дивно! — промрмори и Архипов. — Није шала: наредба! Оачувај се сад! — Како ли ће се он еам учувати? — II који белај донесе те путнице, нека их... II из уета Матејева потече она духовита импровизација нсовке, која му је стекла чућење целе команде. — Носилни казују да је собарица -— чече! — осмехну се Архршов подмигујући. — II без нас ће, брајко, на њу бити доста муштерија! — љутито одговори Матејев и показа главом на потпоручичку кабину... Не бој се, неће промашити! Оба наредника, незадовољни путницама, попеше ее горе и одоше на нос лађе да саопште наредбу старијег ОФицира. Кад тамо, а жустри посилни Цветкова, Јегор, прича искупљеној око њега гомили мрнара шта је чуо у оФицирском салону, не заборавив допустити себи да чувено уреси својом сопственом Фантазијом и да путницу произведе за ђенералицу. — Руског ђенерала, браћо моја, ћерка, а овдашњег ђенерала жена, — причао је у заносу Јегор. — 1Гоносита и лепа! Ђенерал се, браћо, неизвесно због чега, убио из револвера — некаква му се шпекулација десила, тако се болест зове, а жена после тога пала у чамотињу...