Дело

16 Д к л о — Наравно живо створење... Без мужа тугује! уметну неко. — „Нећу, каже, иосле овога да живим у овом проклетом месту... Ко зна, н сама се још могу разболети од исте болести и себи живот одузетп. /Кеља мп је, вели, да одмах одем у завичај и да се по други пут удам. алн само за Руса.“ — Види се, наметна жена. То јој ваља... Са својима •живи! — чује се нечија иримедба. II тако ђенералица умоли капетана да путује с нама до Хонконга, одакле ће путничком лађом наставити пут. С њом нутује и собарица. Мој потпоручник казује да је тако окретна н гледна, као да је госпођица... Једном речи, браћо. краљица! Ко је она. Јегоре? Мериканка? — Наша иравославна. Лз Русије доведена, се.љанка... Само што се, живећи дуго у овој Америци, погоснодила, добро се хранила... Овде, браћо, свн једу месо и бели хлеб.. Народ капутлија... Гле ти... Рускиња! А ми већ одавно нисмо Рускиње. видели — примети неко из гомиле. — Да. одавно... Но наше су куд н камо боље! — одлучно рече Јегор. — Не бој се, Јегоре, мислим -да су тн се и овдашње допале? Оно се нема шта ириговорити: народ чист, само што ннти она тебе, нити ти њу можеш разумети... .. Верн гут, вери гут“ — то ти је сав разговор... — А и леие су овдашње обешенице... Врло лепе... Наше су једрије... Позадружније — смејаше се Јегор. Овдашње су само на очи гледне... А што се једрине тпче треба да се сакрију иред Рускињама... Све жилаво и жгољаво... Разговор узе донекле специјалан карактер, кад се мрнари унустише у нодробно оцењивање особина код жена разних нација. Сви су, у осталом, били сложни у томе да су Рускиње, п ако су п Енглескиње, п Францускиње, п Кинескиње, и Јапанкиње, н Канадкиље .,жене као жене“, поиајбоље од свију.