Дело

20 Д Е Л 0 барда. црвен као печен рак, једва дишући од врућпне, стајао је у кабини нагнувши се мало напред за својим солидним трбухом и забринуто огледао намештај стола, те нпје ни опазио потиоручников долазак. „Гле ти како је он наместио кабину за путницу м како се сам трбушко надузенио!" смешкао се у себи Цветков. посматрајући кабину и дебел.ка капетана. „Не бој се. данас ће бити и шампањског вина!“ шану му завист кад смотри вазне са Флашама на столу... „Жалим што данас није мој ред на ручку код њега... Биће мплорд!...“ — Петре Никитићу! — објави се потпоручник. Канетан подиже главу п спазив Цветкова у нуном сјају упита опо})0. — Шта желите, Владимире Алексијевнћу ? — Допустите, Петре Никитићу, да ја V место кадета . Беткова нођем с капетанским чуном. — Ббог чега то? С чуновнма иду кадети. а ви сте, чини ми се, потпоручник. Оштри и опори тон гласа капетанова требало би да је послужио опоменом потпоручнику те да одустане од наваљивања и измакне се док је читав, али он, заошијан страсном жељом да провоза ту лену плавојку на чуну под разапетим једрилима и да покаже пред њом своје умење у вожњи -— није опазио да канетанов поглед наговештаваше буру, него пређашњим лакомисленим гласом продужи: Онда, Петре Никитићу, допустите мн да јој пођем просто у сретање. Можда ће јој требати какве услуге... А ја... Какво сретање, Владимире Алексијевићу!? прекиде га капетан узаврео гњевом. — Каква то вп нарочита сретања измишљате?... Какве услуге!? Од куд вам је пало на памет да јурптс за нутницама? Ви сте, ваља знати, официр с војног брода, а не какав, нека је донуштено рећи, размажени нонтер! Сретања да нриређује! П како сте смелн, господине нотноручниче, да ми се обратите е таквом тричаријом, а? — наједаред подвикну каиетан, управив на Цветкова избуљене очи. у којима се само беоце видело. Пе надајући се таквој пј)асцн. Цветков ироговори: