Дело

НАУЧНА ХРОНИКА 471 II. Математичар посматра само Фпнгнране (замишљене) звезде, н за то их сматра као нросте материјалне тачке, па тако са њима и рачуна. Тако дакле нзрачунавају н дејства узајамних привлачења — строго но Њутнову закону. Кад дакде тако анстрактно носматрају стварне по.јаве небеских тела, нитање је: па како стојимо са таквим системом тела, — да лп је он стабилан ? Ово је за аналптпчара колико тежак толико н јако интересан проблем. Снстем од сампх Фингираннх небескнх тела није правнлно схва ћен, и по томеза решење проблема ваља сматрати та тела онаква каква .јесу, т. ј. да звезде нису тачке нз којих извиру силе, које се управљају по Њутнову закону, већ да ту има и Других сила, које ћемо назвати комплементарним. Ове комплементарне силе имаће такође својс дејство на измену елемената нутање, па чак и тада, кад бн замишљене звезде пмале апсолутну стабилност. Оно, о чему бисмо се сада ниталп, јесте ов^ пптање: да ли би се брже овакав систем разорио простим уделовањем Њугиовог ирнвлачења, или онпм комплементарнпм силама. Ако бп се прпближно израчунање довољно испитало, тако, да бисмо билп поуздани да су измене (варпјације) које постају утицајем Њутиовог закона на путање замишљенпх звезда веома сноре н лагане, да с\ дакле веома малене за оно време које је нужно комплементарним силама да нзврше разорење система, и, ако би та приблнжност дошла дотле; онда не треба ићн даље бар са гледишта праксе, те ћемо се тим п задовољити. Изгледа као да се дошло до те тачке. II без навођења бројева верујемо, да су дејства оннх комалементарних сила много веКа: него гато су они делови (чланови) које су аналитичари у најновијпм доказима о стабилности занемарили у срачунавању. Да видимо дакле које су најважније од тпх комплементарних сила. Ирва мисао која се намеће то је, да Њутнов закон — нема сумње — није аасолутно тачан, т. ј. да привлачење ннје строго узев сразмерно обрнутом квадрату раздаљпна већ некој другој Функцпји раздаљина. 11од оваквпм погодбама је Њукам (^емгсотћ) покушао да објасни кретање перпхела меркуровог. Али се види, да ово нема никаква утицаја на стабилност. Ако би нрпвлачење било нрема кубу раздаљина, онда бп по једној теореми Јакобпјевој бнла доказана нестабилност. 0 гом се можемо уверптн и површнијнм размпшљањем. По гаквом закону (кубу раздаљина) било би прнвлачење у малим раздаљинама веома велико, а веома слабо у велпким. Ако бп се дакде нека планета ма из каквог узрока удалила од средишта, прпвлачна бн снага нагло спила, па не бп била у стању и задржатп је, да се са свим не удалп од њега. Сви законп дакле који су блнзу Њутновог имају једнаку вредност за стабилност.