Дело

Д Е Л О шићем и да, у игго је могуће краћпм потелнма, изнесемо на њих наше иримедбе. На првом месгу да станемо одма код термина „међународна администрација." У пркос ауторитетима на које се г. 1'ершпћ наслања кад овај термин усваја, који нпсу ннко мање до један Вдучли и један Мартенс, у пркос свој колнко нсцрнној толико п ннгенуозној аргументацијн г. Гершићевој у прилог томе термпну, нама се оц чини и сувише узан и нетачан. У својим односима са другим сувереним државама свака се суверена држава јавља у свпма маниФестацијама своје суверене власти. Ти односн изазивају рад у свпм трима Функцијама на које се суверена власт дели. пли другим речима и законодавна и нзвршна и судска власт у свакој држави стављају се у покрет, да би се могла стећп ирава н да бн се могло одговорнти дужностима, које захтевају међународни односи и који се пз међународнпх односа рађају. Узмимо за нрнмер склапање међународних уговора. што је без сваке сумње најважнија маниФестација међународног живота државног. Пре свега видећемо да се у свпм модерним уставнпм државама најважнијп међународнн уговори подносе на одобрење законодавним телима. Алн н онда баш кад то није случај, кад су владалац и они којн говоре у његово пме једино подлежни да закључе међународне уговоре, свака се држава при њиховом склапању , па ма ко били њенн органи за то, јавља увек у својој законодавној Функцнји. По јам админпстрацнје нема ту апсолутно нпкаквога места. Он ће почетп тек онда кад настане примена тпх уговора и старање о њнховом нзвршењу. Створнти пак нов термпн научнп, међународна администрација. и даватн том термнну некакав нов, далеко шпри значај, него што га нма адманистрација у унутрашњем јавном праву у своме најширему смислу бнло би сасвим непрактично и дало би места многим забунама. Друго је једно далеко важније пптање, које за собом новлачи врло крупне, од каииталнога значаја носледнце, у ком се ми погпуно, дијаметрално разилазимо са г. Гершићем. То је питање односно извора права носланства и следствено, према извору, односно његовога карактера и његове природе. Стара теорпја, која је ту до скора, тако рећи до самих наших дана, бпла искључиво примљена у међународно-нравној науци, изводила је нраво посланства и активно п паснвно, неносредно из државнога суверенитета. Према тој теорнји свака суверена држава има право да свима другпм суверенпм државама шаље своје дипломатске заступнике, и у исто време њено је такође право да прнма дипломатске представнике које би јој послала ма која друга суверена држава. Кородерна дужност, која том праву одговара, састоји се једино у томе, да суверене државе пити смеју прпмити дипломатске представнпке од кога другог , сем од друге суверене државе, рецимо од једне покрајине, једне политичке