Дело

У О А 3 II 57 Пред вратма твојим, са стубова, читах Побожне суре светога корана. II када виђех ону страшну иретшу Дјевојци која невјерника љуби, Врхом од мача брисао сам слова II њијме камен разораво грубп.... Спокојна буди, о Лејило моја. На мојпм грудма у цвјетној оази. Јер неће небо наћп суру казне Мог љутог мача гдје осташе трази. VII. Снива оаза — спи пјешчано море. Кроз шуме налма благ се мирис шири. Нема мошеје гдје дозивљу Вјечног Свештени шеси, силни и Факири. Ја му се молим на цвјетноме сагу. Кад небо спава, а звјезде тренере; Ј грудма с вјером вјечном н пгароком Ко пустош ова што се крај нас стере. Док у сну снију КОКОСИ н УрМС Цвјетићи, змије и звјерови сами: Док бди још само најљеиши анђелак Молитву за мном што шапће у тами. VIII. У густој сјенци јасмина и ружа, Гледасмо дуго огањ жарког дана: Над граном грана сањала је тихо II бунцо благи жубор шедрвана. Лукави евнух прикрад о се само II гледо нашу љубав у самоћи.