Дело

64 Д Е .1 0 Каткад би кроз Емнну главу пролегела ио која сумња на њеву пријатељнцу. Ревекпно оштроумље, нарав и умешност узнемиравали су је и жалостили. Тек је недеља дана како су се узелн, а Ђорђевећ осећа досаду, и радо тражи сграна друштва ! Стрепила је за даље. Откуд ћу му и моћп бити достојним другом, њему онако способном и сјајном. ја овако сплетена и ћуркаста. Колико је само племенито било од њега шго је презрео све ц што је снисходио мени ! Ваљало је да ја не пристанем, али нисам пмала моћп за то. Ваљало мн је остати дома и неговати јаднога тату. II сад јој први пут сину кроз главу : како је заборавила на своје родитеље (а и било је некојега основа за оптужбу коју је узнемирена савест овога детета подигла противу себе) и она постиђена порумене. Аох ! помислила .је, била сам врло безбожна и себична, те заборавила на њнх у оном њпховом јаду, себнчна што сам ирисилила Ђорђа, да ме узме. Знам да нисам достојна њега, знам да бн ои био срећан без мене, па ипак, покушавала сам, иокушавала сам, јадница, да прекинем с њим. Тешко је то, кад се већ носле венчања на седам дана почпњу невести врстн по глави и такве мисли и нсповесг таква. Алп је бпло тако: и у очи доласка Добеновога, једне дпвне, месечне, мајске вечери, која је била тако тонла и мирисна, да су ирозори остали незатворени на балкону. одакле су Борђе и г-ђа Кроле гледалн у тихи океан. којп се пред њнма величанствено љаштео, док су се Роден п Џос унутра трудили око једне шунке, седела је Амалпја, сасвим заборављена у велпкој наслоњачи, посматрала обе партпје, п осећала грижу [и очајање, те грке другаре за усамљепу, нежну душу. Тек што се навршпла недеља дана па већ дошло до тога! А да је загледала у будућност, ова бп јој изнела .још беднију слику. Али је Ема била врло страшљива, тако да речемо, те није смела у то загледати, н сама се навестп на нространо море, н пловити по њему без вођа и штнтиоца. Ја знам да о њој г-ђа Смитова нема бозна какво мишљење. Али, драга госно, колико их је обдарено тако снажним духом, као ви шго сте ? — Ала је днвна ноћ; колики је само месец! — рече Ђорђе нустивши дим пз уста, који се право к небу отколута. — Што ови колути дивио мнришу овако на чистом ваздуху ! 11росто нх обожавам. Ко би помислно само да је месец две стотнне тридесет и шест тпсућа н осам стотина четрдесет п седам мнља далеко ? додаде Ревека и смешећи се гледаше у тај колут. — Зар нпје то лепо, што се тога сећам ? Ниха! Све смо то училе код Мис Пннкертонове. На како је море мнрно, како све чисто. Одавде могу д& впдпм обалу Француске. II њене се зелене очн окренуше тамо н напрегоше, као да би .чоглв впдетн кроз ноћ. — Знате шта сам намерна да учнннм једно јутро ? — настави Ревека. — Знам да лепо плнвам, па ћу једнога дапа, кад другарица моје