Дело

Д Е Л О 66 Он јој пружн писмо. Нежно узнемпрена, што јој се по очима могло нознати, саслуша Амалпја својега племенитога јунака, док је развијао горе изређана велнкодушна осећања, па седе на кревет те прочита писмо, које јој Ђорђе пружи уз онако помпезну н мученичку мнну. Лице јој заспја за чптања гога докуменга. Као што смо и раније псказали, заљубљепому женскому није ни издалека непријатна помпсао на ;кивот пун свакојакога лишавања, а са својим драганом. А ова се вест однста свиде Амалији. После тога, како већ бива, застиде се од саме себе, шго се осетила срећном у тако неугодном часу, те своје уживање стукну скромно рекавшн : — 0. Ђорђе, колпко сад тебе срце болети мора, кад помислпш, да се одвајаш од оца. — Болп — рече Ђорђе измучена лица. — Али неће он на тебе тако дуго срдит бити. — То нико нс може, уверена сам. Он мора опроститн тебп, премили и најнежнпјн мужићу. Ах, ја себи никад нећу опростптп, ако он то не учини. — А што ме највише мучи, јадна моја Емо, нпје мо)а беда, него твоја — рече 'Борђе. — Не брпнем се ја због нешто спротовања : а мислнм да не претерујем: да пмам способностп да себп прокрчим пута V евету.; — Те још како! — утаче се жена, која је држала да ће и рат престатн и њен муж постатп одмах ђенералом. — Та, разуме се. ја ћу, као и други што би, направити себн каријеру — настави Озберн — али ти, душо, али како ћеш се ти обићи без удобносги и положаја у свету, које моја жева ваља с правом да очекује? оар тп, душо, но баракама ? Ти као жена тек ма којега војника да идеш за батаљопом, изложена тегобама и лпшењима од сто руку ? То ме убија ! Ема, радосна што је то једини узрок неспокојству њенога мужа, дохватн овога за руку н весела н насмејана поче певушиги стихове из омнљене јој песме, неке старе романце, у којој јунакиња, пошто је нонова сврнула на се пажњу својега драгана, обећава: „крпити му чакшире и снрављати му још и грог“ ако буде непрестано према њој веран п нежан, и ако је пе заборави. — Сем тога — рече иосле нешто ћутања. за којега је изгледала тако лепа и срећна, како и доликује младој женици — на зар иису н две тисуће Фуната голем повац, 'Борђе? Ђорђе се насмеја на ту њену наивност, и тако сиђоше на ручак. Амалнја још једнако певушаше своју романцу и срећнија и веселија него што је била пре неколико дана. На тај начпн обед се сврши у место у тузн, неоннсано бурно п весело. Радост због рата умали Ђорђу невеселост због иисма о лишавању наследства. Ђорђе је остао и даљс разговоран. Забављаоје друштво пребрајањем војске у Белгијн, гдс се само нило и веселило. Затим са ларочптом намером описа журбу г-ђе мајора 0’Дауда око спремања себе