Дело

72 Д Е Л О све у најбољем реду. У свакојем случају била је задовољна, што је изложила планове г-ђе Бјутиннце и што је исту тако насапунила, а могло је то и самому Родену користити. И Ревека, после ћаскања од читавога једнога сахата са својом повраћеном пријатељицом, остави ову са најнежнијим уверавањем о поштовању, и тврдо убеђепа да ће њнхов међусобпи разговор битн верно достављен Мис Кролеовој пре пего неколика часа протече. Кад се овај састанак заврши, остаде Ревеки још доста времена, да се врати у гостионицу, где се све јучерање друштво искуиило на доручак за срећна пута. Ревека се растаде са Амалијом како само иристоји онпма, које се воле као сестре: и после сплнога брисања махрамом и грљења, као да се за навек растају, и махања махрамом (која је, уснут будн речено, била сува сувцита) са нрозора, кад се кола кредула, врати се за сто где се јело, те ту, уз најлепши прохтев, ноједе неколика мала морска рака, и за жватања те делакатесе иснрича Родену све што је јутрос било између ње н Бригсове. Она се многому надала, па то захватп п њега У онште она је постизала увек да њен муж дели са њом и нерасиоложење и веселост. — Сад ћеш ти, благо мени, драги мој, лепо сести за писаћи сто, па сачиннтн једно лепо, мало нисмо Мис Кролеовој, у којем ћеш казати: како си ти послушап дечко, и тако нешто. Роден седе и наппса врло брзо : „Брајтон, четвртак ....“ и, „Драга тетко,“ .... Али ту већ галантпога официра издаде Фантасија. Он грицкаше врх пера и гледаше право у очи својој жени. Њој се не могаде на ино, већ да се насмеје његовому жалостивному изгледу, те идућн тамо амо по соби, са рукама скрштепим позади, отпоче му казиватп у перо : — „Пре него што ндем из отаџбнне, и стигнем на разбојиште, које за мене лако може бити кобно .... — Шта ? — рече Роден, више изненађен, алн му се Фраза донаде и он је са осмехом написа. — „које за мепе лако може бптн кобно, дођох амо .... — А што не бп рекли: овде, Беко ? Ево граматике, па видн прекиде је драгон — „дођох амо — остаде Ревека ири својем н луину ногом — да речем збогом тебп, мојему најмнлијему п најдавнашњпјему пријатељу. Молнм те, пре него што одем, да се можда и не вратнм, да ми допустнш да иољубнм ону руку, од које за целога својега живота знам само за милост.... — ,3а милост — промумла Роден режућп те речп ио хартијн, чудећп се н сам како му ппсмо тсчно нде. „ Ја не желим ништа више од тебе, до само : да се не растанемо срдпти једно на друго. Ја дижем високо изнад свега евојс по-