Дело

90 Д Е Л О благо сестри: „Не, Грити, не. Ништа се немој узнемиравати, то сам само хтео да ти кажем. Ја ћу се већ иомоћи и без оних новаца, само будите наметни и вредни колико год можете.” Госпођи Мос нотекоше сузе на очи, и није у стању ни једну реч да каже. Обрисавши сузе, захваљује брату и шаље Маги шарено јаје, „тврдо скувано и ишарано концима,;‘ које Туливер пажљиво меће у џеп, и обећава да ће јој скоро послати Тому п Магу у госте. И Туливер се враћа натраг, без пара, али миран и задовољан, да се као риба у мрежи бори са адвокатима, не разумевајући никако овај „заплетени свет. ” — Може ли бити вернијег представљања? Узгред да поменем ону тучу између Томе н Боба; како Мага излази ошишана на ручак; живот у кући г. Стелинга и његове прекоре Томи, да ће се као човек љуто кајати ако пропусти прилику да научи супине; јадиковање госпође Туливер над разастртим рубљем, у првим данима породичке несреће; свечани ручак који Тома даје када је исплатио дугове очеве, и оно објашњење Туливерово свима да је он доста новаца потрошио док је школовао свога сина, и тако даље. У описивању предмета, извришвши неку врсту вољне сугестије над собом, он се сећа свију оних карактеристичних појединости, којих се ми не бисмо сетили, али чија укупност износи живу и очигледну слику предмета. То није обичан, тачан детаљ, него детаљ који је у стању да изазове било слику било осећање које је имао писац у тренутку када је опис стварао. Мишле је казао за историју да је оживљавање, али то би се пре могло рећи за опис у опште. Само један пример: опис дорлкотске воденице и њене околине: У иристаништу црне лађе натоварене мирисавим јеловим даскама, врећама уљаног семена и угља који се сија. Од св. Ога виде се црвени шнљати кровови, на ливадама црне бразде, пластови сена преко живих ограда, у даљини катарке и једра. Око воденице, уредне и удобне зграде, густа рудина, нежно зеленило ситне маховине и влажна свежпна. Беле иловке гњурају се, кола са врећама жита, коњи знојавих вратова, точак који баца млазове течног дијаманта.